U svega dve decenije, Beograd je u prvoj polovini 15. veka od pograničnog utvrđenja postao savremena evropska prestonica, sa malo plemstva, a dosta građana, među kojima je bilo i velikih bogataša.
Ipak, Beograđani nisu smatrali naročitom povlasticom to što su ih slali u viteške škole. Oni se nisu slobodno opredeljivali da izučavaju mačevanje, nego im je to nalagao zakon, i potreba da se grad odbrani. Tako su mnogi morali da se odreknu lagodnog, pa i unosnog položaja građana, i odu u profesionalne vojnike. Prve škole borbenih veština koje nisu pohađali plemići, trebalo je, zapravo, da budu preteče današnjih vojnih akademija. Međutim, u Srbiji se to nije dogodilo najpre zato, što nije bilo odgovarajućeg oružja. Ispostavilo se da je bilo nemoguće da se civili za kratko vreme nauče da barataju teškim viteškim mačevima, pa ni nešto lakšim sabljama.
Prvi jednoručni laki mačevi, zvani rapiri, pojavili su se u Evropi tek u sledećem veku, i od tada postali građansko naoružanje, ali i glavno učilo u tehnici mačevanja građanskih škola. Ipak, najpresudnije za kraj razvoja civilnih škola mačevanja bila je nagla smrt njegovog osnivača, despota Stefana Lazarevića 1427. godine, posle koje su se u Srbiji nizali loši događaji. Ugarskoj je vraćen Beograd, a Turskoj je ostala Srbija. Istorija srpskog mačevanja se nastavila tek od 19. veka, u vreme kada je mačevalačka veština u Evropi doživljavala pun preporod.
Despot Stefan Lazarević je umro 19. jula 1427. u selu Glavici, u okolini Kragujevca, od srčane kapi ili moždanog udara, dok je bio u lovu. Despotov savremenik i pisac njegovog žitija, Konstantin Filozof, zabeležio je da su se u trenutku Stefanove smrti nad Beogradom nadvili oblaci, toliko crni, da se mislilo da je pala noć.
