Crne rupe su nam nevidljive osim ako nemaju interakciju sa nečim drugim. Neke konstantno žderu gas i prašinu, a čini se da blago svetle dok materija upada u njih. Druge crne rupe potajno vrebaju u mraku godinama dok im se neka zvezda ne približi toliko da mogu da je progutaju.
Nova studija američke agencije NASA, Evropske svemirske agencije (ESA) i drugih naučnih institucija opisuje tri ekstremna primera supermasivnih crnih rupa koje se hrane masivnim zvezdama. Ovi događaji oslobodili su više energije nego 100 supernova i predstavljaju najjače eksplozije od Velikog praska koje su do sada otkrivene, saopštila je NASA.
Svaka od ovih supermasivnih crnih rupa nalazi se u centru udaljene galaksije i iznenada je zasijala kada je uništila zvezdu od 3 do 10 puta masivniju od našeg Sunca. Sjaj je zatim trajao nekoliko meseci, navela je NASA.
Naučnici opisuju ove retke pojave kao novu kategoriju kosmičkih događaja nazvanih „ekstremni nuklearni tranzijenti“. Potraga za više ovakvih ekstremnih nuklearnih tranzijenata mogla bi pomoći u otkrivanju nekih od najmasivnijih supermasivnih crnih rupa u univerzumu, koje su obično tihe.
„To ima uticaja na okruženje u kojima se ovi događaji dešavaju. Ako galaksije imaju ove događaje, oni su važni za same galaksije“, rekao je Džejson Hinkl, postdiplomac na Univerzitetu Havaja i glavni autor nove studije u časopisu Science Advances koja opisuje ovaj fenomen.
Uništenje zvezda proizvodi visokoenergetsku svetlost kojoj je potrebno preko 100 dana da dostigne vrhunac sjaja, a zatim više od 150 dana da oslabi na polovinu svog vrhunca. Način na koji visokoenergetsko zračenje utiče na okolinu rezultira emisijama niže energije koje teleskopi takođe mogu detektovati.
Jedan od ovih događaja uništavanja zvezda nazvan je „Barbika“ zbog svog kataloškog identifikatora ZTF20abrbeie. Otkriven je 2020. godine u Opservatoriji Palomar Kalifornijskog tehnološkog instituta i dokumentovan u dve studije iz 2023. godine. Druge dve crne rupe detektovala je misija Gaja Evropske svemirske agencije 2016. i 2018. godine i detaljno su proučene u novom radu.
Opservatorija Nil Gerels Svift bila je ključna u potvrđivanju da su ovi događaji morali biti povezani sa crnim rupama, a ne sa zvezdanim eksplozijama ili drugim fenomenima. Način na koji je rendgenska, ultraljubičasta i optička svetlost jačala i slabila tokom vremena bio je poput otiska prsta koji se podudarao sa crnom rupom koja kida zvezdu.
„Ono što mislim da je toliko uzbudljivo u vezi sa ovim radom jeste da pomeramo gornje granice onoga što razumemo kao najenergetskija okruženja u univerzumu“, rekla je Ana Pejn, naučnica u Naučnom institutu za svemirski teleskop i koautorka studije.
