Koliko god voleli košarku i koliko god je zapravo gledali posle eliminacije Srbije, daleko od toga da je bilo isto. I nama kraj malih ekrana, a pogotovo onim brojnima koji su već rezervisali karte za Rigu za završnicu.
Nemačka se etablirala kao košarkaška velesila u ovoj deceniji, Turska potvrdila da ima tim za sadašnjost, ali sa Šengunom i za budućnost, dok je Grčka sa Janisom Adetokumbom napokon prekinula post od 16 godina bez medalje.
Sa osmehom na licu kući će se vratiti i Finci uprkos “drvenoj medalji”, a osim Srbije, što pre će Evrobasket želeti da zaborave još dve nacije. Ovo su tri najveća razočaranja Evropskog prvenstva:
3. Letonija – uzalud i Porzingis i domaći teren
Sa Lukom Bankijem na klupi, Kristapsom Porzingisom kao glavnom zvezdom i vetrom u leđa domaće publike, od Letonije se očekivalo mnogo. Tačno je da su zenit prošli neki igrači koji je trebalo da budu snažna podrška Porzingisu, ali Letonci su često imali one koji za nacionalni tim igraju bolje nego za klub.
Sada su se mučili čak i sa Estonijom, relativno lako izgubili i od Turske i Srbije, a u osmini finala ih je manje-više rutinski savladala Litvanija, koja ni sama nije došla sa bogzna kakvim timom na ovaj šampionat.
Kada domaćin ispadne, gubi se važan element samog takmičenja, što je posle uticalo i na posetu u dvorani. Letonci su s razlogom očekivali i više rezultatski, ali pre svega bolju igru svog tima.
2. Španija – plejmejkerski zalog za budućnost, ali moralo je bolje
Pre četiri godine postali su evropski šampioni kada to niko nije očekivao. Kao najvećoj košarkaškoj sili 21. veka, odaje im se uvek dužno poštovanje u kojem god sastavu da dođu, ali sada je „furija“ doživela – fijasko.
Bez starca izgleda stvarno nema udarca, a slično madridskom Realu, i Španija kao da je izgubila nevidljivu kičmu tima odlaskom Rudija, Ćaća, u reprezentaciji i Ljulja. Po imenima solidan tim, ali nedostajao je pravi plejmejker. Ipak, Španci mogu bar da kažu da su im igru organizovala dvojica tinejdžera – Serhio de Larea i Mario Sant-Superi – pa da na ovo takmičenje gledaju kao na zalog za budućnost.
Tesni porazi od Italije i Grčke značili su eliminaciju, mada je najbolniji bio prelak poraz od Gruzije na startu šampionata. Ovaj Evrobasket je opomena za Špance i nesumnjivo će se vratiti jači. Koliko, to je pitanje, jer ne rađa se baš uvek zlatna generacija.
1. Srbija – ni traga ni glasa onim „orlovima“…
Niti jednu utakmicu na Evrobasketu Srbija nije odigrala onako kako ume i kako se očekivalo. Povreda Bogdana Bogdanovića bila je nenadoknadiv gubitak i u svlačionici i na parketu. Premekano su delovali Srbi, bez onog ratničkog duha koji ih je krasio prethodna dva leta. Najefektnija ilustracija jesu čak 20 ofanzivnih skokova Finaca u osmini finala, ali i propusti na defanzivnom skoku u ključnom intervalu meča sa Turskom, koji je ceo tok EP za Srbiju mogao da odvede u drugom smeru.
Posle povrede Bogdanovića, igra nije imala ni glavu ni rep, skoro sve se u napadu svelo na forsiranje Jokića, koji na kraju ipak nije mogao sve sâm. Prosto je neverovatno da samopouzdanje toliko padne da se promaši toliki broj zicera i otvorenih šuteva. Mada, sve počinje iz odbrane, a protiv Srbije su se svi gostili u šutu za tri poena, i to nije slučajno.
Micić i Gudurić nisu uspeli da popune rupu nastalu Bogdanovićevim odsustvom, spominjao se i virus, bilo je i nekih nelogičnih odluka, ali sve skupa – nedopustivo ispadanje u osmini finala na drugom evropskom šampionatu u nizu.
Da li će rupa postati još dublja, zavisi od kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, u kojima će Pešićevom nasledniku biti uručen… ne vruć, nego užaren krompir. Neka bude kao posle 2022…
