Retko kad odem kod Đuke (Đure) Radana. Na Duhove služismo nas nekoliko sveštenika, te rekoh ocu Radetu Radanu: „Idem u utorak malo kod tvog ćaće“. Tako je i bilo.
Na treći dan Duhova, po isplaniranom, posle svete liturgije krenuh do Hermine, moje stare prijateljice i hadžijane, koja beše u jednoj od mojih grupa po Svetoj zemlji i koja godinama nosi titulu, zvanje, a od drugih i poštovanje, hadžijana. Hadžijana bi se izvelo kao i kod reči vojvoda, te vojvotkinja.
Hermina ima dvoje dece i unučića, a muž njen Obrad je poodavno umro. Bog duši da mu prosti. Ima ona i sina Željka koji je đakon u našoj svetoj pravoslavnoj i svetosavskoj Srpskoj crkvi.
Hajd’ da malo branim deo pravopisa u našem lepom srpskom jeziku. Mislim da sam o tome malo naučio i ovde u Australiji za ove četiri decenije. Mislim.
Šta hoću da kažem? Kod nas Srba se pojavili novotarci, ne samo u Crkvi nego i po pitanju srpskog jezika, te pišu SRBSKI jezik. Zašto prave te novotarije, zašto? Kad svi znamo da je to kod našeg jezika normalno. Srbin – srpski, svat – svadba, kao i drug – družba, pa malo dalje Kragujevac – kragujevački i trista ostalih primera. Ne verujem da će i jedan Srbin da kaže svatba, nego će prirodno da kaže svadba.
Hajd’ neka ovo bude dosta.
Važno da se razumemo
Priča prota Perić:
– Otac Nikola pre desetak godina propovedao u Lazarici, te započeo kako svaka reč ima velikog značenja u tumačenju Svetog pisma. Tako je reč… i odmah izide krv i voda potrebna je reč odmah jer označava da je osoba umrla dok se razdvojila krv od vode. To je medicinski zakon, znači osoba je umrla. U ovom slučaju naš Gospod Isus Hristos. Ide neka žena posle liturgije, nikad se ne sećam koja i veli: „Šta pop Nikola ima meni da priča o geografiji!“ Komentar nije potreban.
Tako bih ja zamolio novatore da se ostave reči srbski i da bude po prirodnom – srpski. Doduše, moj pokojni ćaća Sava reče: „Važno je da se razume(mo)“. Neka oni pišu onako, mi ovako, dok se ne nađe neko bolji od nas da to reši.
Kad je blaženopočivši patrijarh Pavle bio u Americi, te su imali skupštinu oko dva paragrafa, dva člana. Ne mogu da se narede, ne mogu da dođu do rešenja, pa Bog.
Patrijarh ustaje, otpeva Bogorodici pesmu koju zovemo „Dostojno jest“… i odlazi. Kažu mu episkop i skupštinari: „Pa, vaša svetosti, nismo završili, kud idete?“ Kaže im on: „Mi ovo ne može da završimo, kad dođu bolji od nas oni će to da završe“. I ode patrijarh na sledeći posao, ne na odmor. Dakle, kad dođu bolji.
Hajdemo mi kod čoveka od 99 godina starosti.
Može da ispoveda
Nađoh ga gde sam ga poodavno i ostavio. Sedi ili bolje reći poluleži na svojoj fotelji u dnevnoj sobi. Tako sam ga pre dve-tri godine posetio, a on me pita: „Što si doša?“ Kod Srba Dalmacije nema o, pa što si doša-. Sad se ja našalih: „Posl’o me vladika da te ispovedim“. On meni k’o iz topa: „Ja treba popove da ispovedam, a ne ti mene“. Našali se i on. Svakako da je on to rekao i zato što ima sina sveštenika, pomenutog oca Radeta sa kojim služih na Duhove, ove 2020. godine.
Hajd’, doneo sam mu kiselog kupusa. Znam ja da on to voli, da ga je to u Dalmaciji odhranilo (evo napisah „odhranilo“ i ovaj me popravlja sam kompjuter, da nije tako nego „othranilo) kao i mene u Bosni, te ja ponekad odnesem kiselog kupusa. Tako mu ja jednom odneo i da preručim posudu, da moju posudu ponesem kući, a on veli: „Pa nemoj sad da presipaš, kad drugi put doneseš samo tu poneseš“. Svakako da je on to zaboravio, a ja ostao bez posude.
Kako sam sa popadijom prošao za tu posudu, to svi oženjeni znaju, hahaha.
Tako dođe jedna mlada, mlada žena, te nešto govori. Sporazumeli su se. Pošto je on užasno gluv, ja mislim da su sporazumeli da se nisu sporazumeli. To jest, bilo im je jasno da se nisu sporazumeli.
Veli mi moj prijatelj Đuka: „Sad je Rade otiša’, pre dvadesetak minuta ode. Da si doša’ (opet doša), zatekao bi ga ovđe“. Rekoh: „Ja sam njemu rekao da ću danas kod tebe, video sam ga u nedelju, te mogu da mu želju trpim“.
Poslao sinu – češalj
I poče Starina da priča. Kaže on, pored ostalog, nije ni trebalo ići za popa, tj. da uči za sveštenika. „Nismo to Dragica i ja voleli. Kad su ga odvezli na aerodrom, nas dvoje nismo ni išli na aerodrom. Što će njemu to? Ja mu nisam prve dve godine ništa posla’ dok je bio u Beogradu. Kad je Drago Mijakovac poša’ za Beograd, onda sam Radi posla’ češalj“.
Sad se ja začudih i upitah: Pa, zašto baš češalj?
„E, je češalj. Kad sam ga video u slici negde sa patrijarhom, on sav čupav, posla’ sam mu samo češalj“.
Hajd’, nasmejah se, znam ja ko je čestita starina Đuka i da voli da se našali.
Pitah ga: „Je li živ Boško Ćorić?“ Veli da nije i da je poodavno umro i to mlad. Rekoh: „Pa nije bio baš mlad“.
„Kako nije“, veli on, „nije ima’ koju više od sedamdeset“. Onda sam ja slegao ramenima. Za njega je mlad čovek i od sedamdeset. A i kako da nije kad je Đuki 99 leta.
Pitam ga za sina mu Perišu. A još nije počeo da radi. Znam da je dr i da predaje na Univerzitetu, te upitah kako to, zašto to? Pa veli, radi ove korona virusa. Mislim se, pa fala Bogu, imaju Đukina deca i od svog poštenog rada dosta, a i kad Đuka umre biće da se nasledi oh haj! Đuka nije imućan. On je još više od toga. On je bogat. Doduše, reč bogat znači onaj ko ima Boga u sebi, mada mi to upotrebljavamo i za izraz dobro, dobro imućan.
Đuka jeste i bogat. Đuka je bio među prvima i kad se podizala crkva u Varivudu i klub u Bonirigu i svugde. Đuka je bivao domaćin o hramovnima slavama. Pre tri-četiri godine bio je domaćin i pored ostalog priložio kao domaćin deset hiljada australijskih dolara! Ne znam da li je još neko nekad, možda je, ali ja ne znam.
I travu pokosio
Hajd’ da malo pregledam slike po zidovima i slavsku ikonu. Ikonu Svetog velikomučenika Georgija. Pred ikonom je kandilo i badnjak i venac od trave koji se pravi na duhove u hramu dok sveštenik čita večernje molitve, a narod klečeći pravi vence i nosi kućama. Slikam redom njega i slike. On mi objašnjava ko je ko, kad je to bilo, itd.
„Ovo mi je kum kad sam se vjenč (o), ovo mi je komandant Lazo Samardžija“, reče i nadimak ne zapamtih, a ne zapisah. „A ovo je Milivoje Guska – Čaruga“. Pitam ga – šta je to čaruga? Veli – špic namet. Znam da se u Vojvodini kaše nadimak špic namet, ali da mi to kaže Srbin iz Dalmacije, začudih se. Doduše, danas ništa ne treba da čudi čoveka, makar i pop bio.
To bi srpski pesnik rekao: „Ja više ništa, ne verujem ništa, il’ bolje reći – ja verujem sve“.
Prati me Đuka skroz do automobila i pita je li to moj auto. Rekoh – da. Pitam ga: „Ko ti je pokosio travu“. Veli da je on. On je nedavno kupio mašinu za pet do šest ‘iljada, kako on kaže ‘iljada dolara, sedne na mašinu i kosi.
Zaboravih da kažem. Veli mi da ga često obilaze, a najviše sinovi prota Rade i dr Periša, što je mene milovalo po duši kad tako šta lepo čujem. Doneo je Rade i dobrog grožđa, te sam mu ja kumovao, tj. pojeo dosta grožđa. Mislim da sam pojeo grožđa koliko sam doneo kupusa, te bi naš narod rekao – što kobila donela, to i polizala.
Neka nam živi legenda, borac, četnik, borac kao vojnik, borac za život u ovoj Bogom blagoslovenoj zemlji Đuka Radan, sada najstariji po godinama u varivudskoj parohiji svetog Save. Amin!
