Duže od decenije naši čitaoci pomažu porodici Baždar iz Sjenice koja je među stotinak stalnih i još toliko povremenih štićenika Humanitarnog mosta „Vesti“ u ovom delu Srbije jedan od „najtežih slučaja“ i velika muka.
Svi u ovoj siromašnoj petočlanoj porodici teški su bolesnici i celog svog života socijalni slučajevi, da nije pomoći Crvenog krsta, Narodne kuhinje u Sjenici, dobrotvora iz ovog kraja i posebno naših čitalaca, ne bi imali šta da jedu, da se ugreju, obuku i obuju, kupe lekove… Jednostavno, ne bi mogli da opstanu, jer za rad su nemoćni, a za samostalan život nesposobni.
Sevap dobrih ljudi
Glava porodice, starina Raho, ima osamdeset godina, a duže od decenije je prikovan za krevet i nepokretan, ni hranu(kad je ima) ne može sam da uzme ako ga neko ne pohrani. I njegova deca: Elko, Safija, Ela i Sabaheta su teški bolesnici, zbog smetnji u razvoju ne mogu mnogo da pomognu ocu, a ni sebi, pa njihov život i opstanak isključivo zavise od pomoći opštine koja je neznatna, sevapa dobrih ljudi, humanitarnih organizacija i dobrotvora iz dijaspore.
O porodici se uglavnom brine Elko Baždar čija bolest je malo podnošljivija u odnosu na oca Raha i sestre. Kad u jesen stigne neka donacija iz belog sveta uspe da uz pomoć dobrih komšija iseče drva i pripremi ogrev za zimu, ode i do narodne kuhinje u centru grada i ocu i sestrama donese hlaba i po jedan topli obrok, ponekad uspe i da sam očisti sneg ispred kuće…
Bog nam je odredio da se rodimo sa problemima, da ih nosimo kroz ceo život, da se borimo i da se mučimo, od kako znam za sebe naš život je obeležen sirotinjom i nemaštinom, mada nam, već godinama, dobri ljudi puno pomažu i ne dozvoljavaju da gladujemo, svaki novi dan nama je nova neizvesnost i novo iskušenje, nikad ne znamo hoćemo li imati bar za jedan obrok ili za lekove od kojih svi zavisimo – priča Elko Baždar i nada se da će dobrotvori iz ovog kraja i dijaspore i ubuduće biti uz njegovu porodicu.
Jaki mrazevi
– Živimo u Sjenici, najhladnijem gradu u Srbiji, i najteže nam je tokom jeseni i zime, jer valja grejati trošnu i vlažnu kuću po sedam-osam meseci, bilo je godina kada smo se smrzavali, jer nismo mogli da kupimo drva, mada smo ove jeseni uspeli da obezbedimo nešto ogreva, još strahujemo, pao je sneg, došla je prava zima, stižu i mrazevi, zato bi nam svaka pomoć bila dragocena, da nekako dočekamo proleće, kad otopli bude nam lakše – dodaje Elko i moli nas da svima koji su mu poslednjih godina slali pomoć prenesemo zahvalnost njegove porodice i velike pozdrave.
Da nije bilo te pomoći i svih tih dobrih ljudi, neki su i lično dolazili da nas obiđu i uruče nam donacije, ko zna šta bi bilo sa nama, verovatno bi poumirali od studi i gladi, ovako bar smo svi zajedno i koliko god bili bolesni i hendikepirani brinemo o nepokretnom ocu Rahu i o sebi, voleli bismo da malo utoplimo kuću, da renoviramo kupatilo, da kupimo još neki novi ležaj, da imamo frižider i televizor i da se dobro utoplimo, hvala unapred na svakoj pomoći – poručuje ovaj bolesni i hendikepirani Pešterac.
Pomoć iz Luksemburga
Dok smo bili u poseti familiji Baždar poštar im je doneo 100 evra, donaciju porodice Nezirović, poreklom sa Peštera, koji živi i radi u Luksemburgu. Ova familija godinama pomaže sirotinji u rodnom kraju, a najčešće ovoj porodici.
Velika pomoć i podrška Elku, njegovom ocu i sestrama je i humanitarac Hido Muratović koji ih redovno posećuje, donosi im odeću i namirnice i stalno apeluje na dobrotvore iz dijaspore da ih ne zaborave.
Mnogo sam muke i tuge sreo baveći se humanitarnim radom, ovo je jedna od najtežih „priča“, bolesni, sami, siromašni i nemoćni, samo im dobrota može pomoći – poručuje poznati humanitarac.
Za obrok i lekove
Uz pomoć naših čitalaca Baždari su uspeli da tokom novembra pripreme nešto ogreva (nedovoljno do proleća), da izmire deo duga za struju i obezbede nešto od najneophodnijih lekova. Po hleb i jedan topli obrok dobijaju u sjeničkoj narodnoj kuhinji, ali je i to ne dovoljno da se prehrane, pa često moraju i da se pozajmljuju. Pomoć dobrih ljudi posebno im je važna tokom snegova i mrzeva kad ne gase šporet i obično ne izlaze iz kuće. Najveće nade polažu u humanu dijasporu i sjenički Crveni krst.
