Pandemija virusa korona otvorila je brojna pitanja, a jedno od njih je i koliko zaista znamo o svetu u kojem živimo, koliko se u njegovom spoznavanju oslanjamo na zvanične podatke, umemo li da prepoznamo činjenice i da ih ispravno tumačimo.
Instinkti negativizma, straha, veličine, jedne perspektive, generalizacije i brojni drugi često nas navode na pogrešne zaključke, postavljajući predrasude ispred činjenica.
Kako prepoznati činjenice u svetu kojim vladaju populizam, politička korektnost, mediji, društvene mreže, razne interesne grupe? O tome nam govori autor knjige „Faktologija“, Šveđanin Hans Rosling.
Šta smo naučili od virusa korona
Već na samom početku svog izlaganja autor upozorava čitaoce na prvu veliku predrasudu o savremenom svetu, a to je podela na „nas“ i na „njih“, odnosno na Zapad i Istok, na razvijeni i nerazvijeni svet.
U knjizi koja je u originalu objavljena 2017. godine Rosling ističe da iskreno veruje u liberalnu demokratiju kao najbolji način upravljanja državom, ali da nema nijednog dokaza koji to potkrepljuje. On navodi primere Južne Koreje, Kine i Indije, država koje su zabeležile ogroman rast u proteklih nekoliko decenija, s potpuno drugačijim državnim uređenjima.
– Pokazalo se da kineski model, koji mnogima nije jasan – Komunistička partija zajedno s velikim kapitalističkim preduzećima – veoma dobro funkcioniše. Zapad je iz želje za dominacijom, ali i zbog verovanja da je to sistem koji uspeva, pokušavao da ga prenese drugim narodima koji imaju apsolutno drugačiju tradiciju – navodi Srđan Krstić, urednik ovog „Laguninog“ izdanja.
Prema njegovim rečima, odavno je jasno da samo puko preslikavanje jednog sistema od zemlje do zemlje često ne donosi dobre rezultate. Vidimo da se trenutno, kako ukazuje naš sagovornik, neke „nerazvijene“ zemlje bolje od „razvijenih“ bore protiv epidemiološke situacije bez presedana.
– Zatvaranje granica u Evropskoj uniji kao jednu od mera protiv širenja virusa korone prvo su donele nekadašnje komunističke zemlje, Mađarska, Slovenija, Češka, Rumunija. I posle 30 godina liberalne demokratije razmišljale su u skladu s ranijim sistemom. Ne mora da znači da jedan sistem koji je veoma uspešan u jednom delu sveta mora biti dobar i u drugom delu sveta – naglašava Krstić.
Prema rečima našeg sagovornika, prosečan žitelj neke od zapadnih zemalja sliku sveta kreira na osnovu raznih stereotipa i predrasuda, verujući da se u nekada nerazvijenim zemljama i dalje pirinač jede rukom iz posude i da se pije prljava voda.
– Možete, međutim, da odete u neke gradove u Africi i Aziji i da se zapanjite koliko oni liče na gradove iz naučno-fantastičnih serija. Svet se više ne razvija kao nekad, iz jedne tačke. Nekada se moglo reći da je to samo Zapad, ali danas se i drugi delovi sveta veoma brzo razvijaju, ljudi žive sve bolje, standard je sve viši. Drugo je pitanje može li naša planeta to da izdrži. Nismo mi prvi put sada pred stepenikom koji treba preskočiti. Zahvaljujući nauci, tehnologiji, novim istraživanjima, pametnim ljudima koji rade na vakcini i na tome kako se izboriti s novom bolešću mi ćemo ići i dalje napred – optimističan je Krstić.
Svet o kojem ni nobelovci ne znaju mnogo
Hans Rosling je decenijama radio kao lekar na raznim kontinentima, boreći se protiv siromaštva, gladi, raznih epidemija i drugih nedaća. Autor je potom godinama držao predavanja studentima, ali i poslovnim ljudima, naučnim radnicima i stručnjacima raznih profila, tokom kojih je uvideo da veliki procenat obrazovane populacije ne zna osnovne činjenice o savremenom svetu.
Na pitanja o procentu svetskog stanovništva koje živi u siromaštvu, o obrazovanju devojčica, broju novorođene dece, vakcinaciji, klimtskim promenama i drugim važnim globalnim temama Rosling i njegovi saradnici sistematski su dobijali pogrešne odgovore, ponajviše od profesora, novinara, nobelovaca ili investicionih bankara.
– Tu i jeste problem, jer je reč o ljudima koji su na izvoru informacija, koji dosta putuju, imaju mnogo kontakata, očekivalo bi se da znaju više. Ipak, upravo su to ljudi koji veoma loše reaguju na nove prodore nauke i ljudske misli, jer se često oslanjaju na okoštala znanja stečena na fakultetima pre 20 ili 30 godina. Ljudi nisu spremni da se otvore prema novom, drugačijem svetu – navodi Srđan Krstić.
Brojke su važne, ali samo kada ih upoređujemo
Hans Rosling ukazuje na važnost brojeva, ali i na to da, ako ih ne čitamo kako treba, možemo da steknemo potpuno pogrešnu predstavu o određenim događajima, fenomenima, odnosima.
– Ono što u aktuelnoj situaciji pada u oči kada govorimo o brojevima jeste predrasuda o negativnosti, o kojoj govori Rosling. Donedavno su mediji, uglavnom, objavljivali dve brojke u vezi s virusom korona, bilo da je reč o Kini, Italiji ili celom svetu, a to su bili broj zaraženih i broj smrtnih ishoda. Dakle, pred očima su nam samo stotine hiljada zaraženih i hiljade umrlih, pri čemu te cifre neprestano rastu. Tek od pre nekog vremena mediji su uveli i treću cifru, a to su ljudi koji su se izlečili. To već stvara jednu drugačiju perspektivu: u nekom trenutku nije zaraženo, na primer, 190.000, nego 110.000 ljudi. Cifre same po sebi mogu da budu tačne, ali problematičan je način na koji se one prezentuju i na koji ih mi tumačimo. Pandemiju nipošto ne treba potcenjivati, ali je potrebno uporediti brojeve koje imamo pred sobom i s ukupnim brojem stanovnika – napominje Krstić.
Zaslepljujući instinkt straha
U moru informacija koje svakodnevno dopiru do nas, usmeravamo se na vesti o ratovima, požarima, terorističkim napadima, bolestima, a na to nas navodi instinkt straha. Strahovi koji su održavali naše pretke danas novinarima obezbeđuju posao, piše Hans Rosling u „Faktologiji“. Instinkt straha, naglašava autor, može biti koristan, ali samo ako je usmeren na prave opasnosti.
Povezujući pisanje autora i trenutnu pandemiju Srđan Krstić upozorava:
„Postoje ljudi koji sve ovo suviše ozbiljno shvataju, kao neku kataklizmu, kao i ljudi koji su potpuno neozbiljni. Niti je ovo kataklizma, niti nešto što će proći samo od sebe“.
Koliko su mediji doprineli tim dvema krajnostima, zbog čega je, s jedne strane, mnogo ljudi koji su potpuno izgubili poverenje u medije, političare, stručnjake, institucije, a s druge strane mnogo onih koji veruju svemu što čuju, vide, pročitaju i koje usled toga obuzima panika?
Rosling napominje da masovni mediji veoma vole nereprezentativne, retke događaje i da izbegavaju normalnost. Dobra vest je retko uopšte vest, dok je loša vest mamac za publiku, zahvaljujući ljudskim instinktima.
– Ne znam da li je ijedna generacija do sada bila pod ovolikim pritiskom medija kao mi danas. Pre 200 godina su postojale novine, onda se pojavio radio, pa televizija, a danas je sve to eksplodiralo s društvenim mrežama i internetom. I mediji su ekonomska kategorija, oni žive od prodaje informacija. Zbog toga su informacije veoma često bombastične, istina je prikrivena, a cilj je da se postigne efekat kako bi se neka informacija istakla u nepreglednom moru – zaključuje Srđan Krstić.
