Američki advokat srpskog porekla Robert Ković, koji je dobio podršku Ričarda Grenela da bude republikanski kandidat za kongresmena iz Nju Džersija, navodi da je potrebno da se „čuje srpski glas u Kongresu, kao i da su nakon raspada Jugoslavije separatisti na Kosovu uvideli priliku i brzo stekli prijatelje u političkom svetu SAD“.
– Velika mi je čast što sam dobio podršku ambasadora Grenela. On je vredno radio za našu zemlju i očuvanje američkih interesa i vrednosti u SAD i inostranstvu. Drago mi je što me vidi i veruje mi kao nekome ko će ustati i raditi u najboljem interesu Sjedinjenih Država – kaže Ković.
Očekujete li podršku srpske zajednice, ali i drugih zajednica?
– Nadam se da će „sve“ zajednice izaći i podržati me, posebno srpska zajednica. Obećao sam da ću učiniti sve što mogu za svaku osobu u svom okrugu, svojoj državi Nju Džersi i Sjedinjenim Državama ako budem imao sreće da budem izabran u Kongres. Davno je bilo potrebno da se srpski glasovi čuju u američkoj politici i poslovima vlade, posebno nakon događaja iz 90-ih. Razumem da mnogi ljudi iz istočne Evrope imaju lošu percepciju kao posledicu starog Sovjetskog Saveza i života iza „gvozdene zavese“, komunizma i socijalizma. Ne veruju vladi. Međutim, udaljavanje od učešća u aktuelnim događajima u Americi nije odgovarajući odgovor na to. Srpska zajednica mora biti „još aktivnija“ u SAD upravo zbog toga. Hvala Bogu da u zajednici ima ljudi poput Olge Ravasi koja vredno radi širom SAD i Srbije pokušavajući da promoviše srpsko učešće preko svojih organizacija poput “SavaPac” i “Srbi za Trampa”. Bila je veoma efikasna u angažovanju američkih članova vlade da se jače zainteresuju za brige srpske zajednice. Svi Srbi u SAD moraju da se uključe u politički proces i treba da pogledaju aktivnosti njene organizacije, uključe se i podrže ih.
Grenel je poznat na Balkanu, s obzirom na to da je bio specijalni predstavnik SAD za dijalog Beograda i Prištine. Kako Vi gledate na problem Kosova?
– Problem je očigledno složen i mogli bismo satima o njemu da razgovaramo i analiziramo. Koreni koji su dugački i duboki i isprepleteni emocijama, percepcijom istorije, podstrekavanjem, propagandom. Možda je bilo prilika da se usput efikasnije pozabavimo tim pitanjem, ali te prilike su izgubljene kada su se umešali visoki igrači na visokom nivou, a lokalni političari nisu znali kako da se nose sa bezbroj društvenih, ekonomskih i drugih domaćih pitanja koja su se pojavila nakon Titove smrti. Jugoslovenska država počela je brzo da se raspada jer su pojedine republike više gledale prema svojim interesima i krivile jedna drugu za sve nedaće zemlje. Nažalost, svi su oni krivi i izgleda da nije bilo mnogo napora da se sagleda mogućnost pozitivnog rešenja. Nedostatak političke veštine, iskustva i vođstva rezultirao je snažnim rečima, praćenim jakim egom i postao posut religijom i nacionalizmom, koji je uvek smrtonosan napitak. Vatra je rasplamsana i nažalost dozvoljeno je da izmakne kontroli više, verujem za političke interese više nego za interese ljudi. Koncept „nacionalizma“ bilo je zanimljivo posmatrati dok se koristio, zloupotrebljavao i mutirao da bi podelio naciju ljudi koji su gotovo identični u gotovo svakom pogledu. Separatisti na Kosovu su videli priliku i iskoristili je i brzo stekli prave prijatelje u političkom svetu. I sada imamo ovaj stalni problem sa Srbijom i Kosovom. Ne ulazeći u detalje razdvajanja, nezavisnosti, kako se to dogodilo, da li je bilo legalno. Današnja pitanja su šta učiniti po tom pitanju i može li se nešto učiniti po tom pitanju. Mislim da ako dotične vlade ne reše pitanja, možda uz pomoć međunarodnih igrača, ovo će biti tekuća stvar koja bi se mogla zadržati u beskrajnom zastoju. Ovu vrstu problema vidite i na drugim mestima. Vidite probleme sa Kinom i Tajvanom, Izraelom i Palestincima i drugim mestima gde su samo „zaglavljeni“. Međutim, mislim da bi na kraju narodi u Srbiji i na Kosovu mogli sami da krenu ka nekoj vrsti „životnog aranžmana“ kako bi ponovo počeli normalno da žive, ovo bi mogao biti početak neke vrste rešenja. Preduzeća će videti podsticaje i mogućnosti u međusobnom radu u trgovini, poslovima. Putovanja, trgovina i prolasci kroz svaku teritoriju će se povećati. Ovo može dovesti do osećaja „normalizacije i prihvatanja“. Ali bez obzira na rezultat, ljudi moraju biti zadovoljni rezolucijom da bi ona bila trajna.
Ako budete izabrani u Kongres, da li ćete se, između ostalog, zalagati za još bolju saradnju Srbije i Sjedinjenih Država?
– Apsolutno. Srbija je kritična za stabilnost na Balkanu, a njen geografski položaj važan je kao komercijalno transportno čvorište u Evropi. Ima obilje prirodnih resursa i velike mogućnosti proizvodnje hrane. Verujem da je potrebno uložiti veće napore da se promoviše „malo više poštovanja“ prema Srbiji, a SAD treba da je vide kao velikog potencijalnog saveznika u trgovini i bezbednosti.
Iz kog dela nekadašnje Jugoslavije je vaša porodica došla u SAD?
– Sada imam rođake u različitim delovima bivše Jugoslavije, ali moja porodica je prvenstveno iz južne Srbije, iz leskovačkog kraja, koji je najbliži veći grad mestu gde je moj otac rođen, a to je planinsko selo po imenu Babičko. Moji roditelji su se upoznali u Hrvatskoj kada je moj otac bio u vojsci. Venčali su se i došli u SAD 1968. Moje sestre i ja smo rođeni u SAD, ali smo održavali bliske veze sa Srbijom jer je cela moja porodica još uvek tu, a takođe i tazbina. Moja žena je iz Niša i cela njena porodica je još tamo.
Kako vidite ulogu Sjedinjenih Država na Balkanu?
– SAD će uvek imati interes za evropsku stabilnost, a posebno za stabilnost na Balkanu. SAD drže kamp Bondstil na Kosovu, što je jasno stavilo do znanja da SAD planiraju da budu prisutne na Balkanu prilično dugo. Mislim da SAD mogu biti pozitivna snaga koja će pomoći da se region održi stabilnim sve dok ne počnu ponovo da zauzimaju stranu na štetu jedne od tamošnjih zemalja. Nadajmo se da će SAD odigrati ulogu u kojoj zapravo pomažu razne zemlje da se razvijaju, povećavaju životni standard, modernizuju itd. kroz trgovinu i druge oblike saradnje, jer je to dobro i za te zemlje na Balkanu i za SAD. Nadajmo se da izabrani zvaničnici to shvataju i donose inteligentne odluke zasnovane na toj stvarnosti.
Povlačenje SAD iz Avganistana nije prošlo dobro, kakvo je vaše mišljenje o tome?
– Povlačenje SAD iz Avganistana jedan je od najvećih političkih fijaska u istoriji SAD. Nivo nesposobnosti Bajdenove administracije je čak šokantniji nego što smo očekivali. Činilo se da nema nikoga u američkoj vladi, Beloj kući, Ministarstvu odbrane, Stejt departmentu, Zajedničkom načelniku štaba, koji je vršio bilo kakvu kontrolu ili nadzor nad ovim povlačenjem. Umesto toga, kada je došlo do povlačenja, više je ličilo na gomilu ljudi koja je jurnula prema vratima bioskopa nakon što je neko uzviknuo „vatra“. Nakon 20 godina žrtvovanih života američkog vojnog osoblja i milijardi dolara poreskih obveznika, izgubili smo živote, izgubili smo milijarde dolara, ostavili smo milijarde u visokotehnološkoj vojnoj opremi za Talibane, odrekli smo se vazdušne baze Bagram i svih strateških pozicija u zemlji, napustili smo avganistanski narod i čak smo napustili tamošnje Amerikance i nemamo pojma kako, kada ili hoćemo li ih ikada izvući. Dakle, u stvari, posle 20 godina, nemamo šta da pokažemo za svoja odricanja i ulaganja. Sve što smo učinili je da sada talibane učinimo regionalnom silom.
