„Ne može da se kaže da je imenovanje britanskog izaslanika za Zapadni Balkan Stjuarta Piča značilo i povratak Britanije na ove prostore, jer ova zemlja je prisutna na Balkanu već 300 godina“, istakao je viši naučni saradnik Instituta za evropske studije dr Aleksandar Gajić.
– I do sada je britanski uticaj bio najprisutniji na Balkanu, pre i tokom raspada Jugoslavije, kao i nakon 2000. godine. Imenujući izaslanika oni su formalizovali svoje prisustvo – navodi on.
Postavljanje Stjuarat Piča na mesto britanskog izaslanika za Zapadni Balkan, podseća Gajić, usledilo je nakon što je ova zemlja napustila Evropsku uniju i počela ponovo, formalno pravno gledajući, da samostalno deluje promovišući novu strategiju Global britan i u skladu sa svojom trajnom atlantističkom orjentacijom.
Ovog puta, imenovana je netipična osoba koja nije diplomata, već iskusan vojnik obaveštajac, bivši NATO oficir.
– Imenovanje Piča na ovu funkciju odražava želju Britanije da na ovom prostoru deluje kroz NATO – kaže on i dodaje da je i do sada Britanija predvodila SAD u svim terenskim aktivnostima
On potvrđuje da je uloga Britanije velika u ostvarenju kosovske nezavisnosti, kao i da je britanski uticaj u poslednjih 35 godina dominantan na ovom prostoru. Navodi da oni tradicionalno bavi suzbijanjem ruskog uticaja na ovom prostoru, ali da ne žele ni jačanje nemačkog uticaja. Njihov cilj je, kako smatra Gajović, da Balkan bude zona u kojoj će najdominatniju ulogu imati Britanija i SAD.
Zato Britanci i Amerikanci deluju u tandemu. Britanski službenici sprovode operativni rad na terenu jer su suptilniji i imaju više iskustva na ovom prostoru, dok se sa Amerikancima konsultuju i oni im daju saglasnost za neku širu aktivnost. Predstavnici SAD, kako smatra naš sagovornik, u ovom zajedničkom delovanju su neka vrsta podrške.
– Svoje bezbednosno-obaveštajno, diplomatsko i ekonomsko prisustvo u regionu Britanci su bazirali na zaštiti strateških interesa, a Balkan su posmatrali kao most između srednje i istočne Evrope. Štiteći svoje interese, na početku kao trgovačka i pomorska sila, Britanija se, kroz istoriju, borila da ne dozvolili da neka druga sila postane dominantna na Balkanu – kaže Gajić.
Od 18. veka bavili su se suzbijanjem ruskog uticaja, u 19. veku su se borili protiv uticaja Austrougarske, a kasnije i protiv Nemačke. Gajić podseća da su Britanci podržavali ostanak Osmanskog carstva na Balkanu jer su se plašili da će narod biti oslobođen uz pomoć Rusije.
– Kada su videli da u tome više ne mogu da uspeju nevoljno su pristali na oslobođenje balkanskih hrišćanskih država, pre svega Srbije, Bugarske i Grčke, ali su in dalje pokušavali da udalje te zemlje od Rusije. Međutim, u 20. veku je došlo do promene, pa je veći problem od Rusije postala Nemačka. Nakon toga je Britanija ove države koristila u savezništvu sa Rusijom kako bi sprečila prodor germanskog carstva preko Balkana na Bliski istok – podseća Gajić.
Osvrnuo se i na susret britanskog izaslanika sa patrijarhom Porfirijem navodeći da taj susret jeste bio protokolaran, ali i na stav britanske diplomatije o značaju Srpske pravoslavne crkve na prostoru na kojem živi naš narod, ne samo u Srbiji, već u celom regionu.
– Oni Crkvu doživljavaju kao nekoga ko se interesuje za dešavanja na Kosovu i Metohiji, za našu pravoslavnu baštinu i naš narod u svim nekadašnjim jugoslovenskim republikama i na instituciju sa velikim uticajem. Zanima ih i odnos SPC sa drugim crkvama, pre svega sa anglikanskom crkvom sa kojom su odnosi dobri još od vremena vladike Nikolaja Velimirovića. Britanskog izaslanika verovatno je posebno zanimao i odnos sa Ruskom pravoslavnom crkvom i uopšte sa pravoslavnim crkvama u svetu – navodi Gajić.
Sastanak sa patrijarhom je bio dugačak, a iako ne znamo o čemu je tačno razgovarano, iz saopštenja SPC je jasno da je bilo reči o širokom spektru tema.
