Prvi mondijal: Tim Jugolsavije u Montevideu 1930 . godine
Postoje Brazilci, ali i "evropski Brazilci". Ovaj epitet bio je godinama, pa i decenijama rezervisan za fudbalsku reprezentaciju Jugoslavije. Moglo bi se reći, još od kada je nepoznati tim jedne male balkanske zemlje na prvom Svetskom prvenstvu 1930. pobedio do tada neprikosnovenu južnoameričku selekciju.
Naime, popularni nadimak iskorišćen je i u filmu "Montevideo, vidimo se", a izrekao ga je glumac Srđan – Žika Todorović koji u sagi o našim fudbalskim "urugvajcima" tumači srpskog novinarskog barda Boru Jovanovića. U filmskoj priči o doživljajima domaćeg tima u Montevideu te godine, izveštač "Politike", oduševljen zbog pobede nad Brazilom, navodno je bio "kum" našim fudbalerima-junacima.
Ipak, ostaje činjenica da je ostalo nepoznato kako su naši fudbaleri uopšte upoređeni sa fudbalskom velesilom, kao i kad je taj nadimak prvi put upotrebljen.
Žongleri sa loptom
Brazil zemlja fudbala: |
Najveći zagovornici tvrdnje da su nekadašnji plavi igrali poput Brazilaca – lepršavo, lepo za oko, nadahnuto, tehnički prefinjeno… pored naših brojnih fudbalskih radnika, funkcionera i trenera i, naravno, igrača i navijača, bili su upravo – brazilski fudbaleri!
I to ne makar koji, već oni najpoznatiji. Prvi među njima bio je Leonidas, prvi pravi superstar iz "zemlje kafe". Rođen u Rio de Žaneiru, imao je 17 godina kad je poput mnogih vršnjaka u Riju, koji su bili opsednuti fudbalom, s nevericom dočekao vest da je Brazil, sa takvim asovima kao što su bili Neto i Fonseka, na Svetskom prvenstvu izgubio od zemlje za koju nikad u životu nije čuo, a kamoli znao gde se nalazi. To je ona čuvena pobeda od 2:1 u kojoj su se golovima proslavili Aleksandar Tirnanić, Ivica Bek i golman Jakšić, koji je zbog bravuroznih odbrana dobio nadimak koji je nosio do smrti "El Grande Milovan" – Veliki Milovan.
Četiri godina kasnije, Leonidas je gostovao u Beogradu. Iza sebe je već imao zavidnu karijeru u urugvajskom Penjarolu i brazilskom Vasko de Gami. Zvali su ga
Čovek od gume i Crni dijamant. Gipkih, mačjih pokreta i strahovito brz, bio je strah i trepet za golmane širom sveta. Bio je specijalista za "makazice", a bio je i prvi fudbaler koji je na Svetskom prvenstvu izveo dribling takozvanim biciklom.
Poznavaoci fudbala i navijači vole taj potez koji savršeno mogu da izvedu samo najveštiji. Nogom se preskoči lopta potezom kao da se okreće pedala na biciklu i taj trenutak, često kraći od sekunde, ostavi neposrednog čuvara u zabuni. Dok se on osvesti, igrač koji je izveo bicikl već ga je prošao i sa loptom odjurio ka golu…
Leonidas je taj potez "ukrao" od drugog brazilskog igrača, Brita, ali ga je doveo do savršenstva. Kad ga je prvi put izveo na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1938. godine, na stadionu je nastao tajac. Legenda kaže da je čak i sudija bio u dilemi da li je brazilski fudbaler tom prilikom uradio nešto što je protivno pravilima fudbalske igre!
Na pomenutom Mondijalu, Crni dijamant je briljirao. Sa sedam pogodaka bio je najbolji golgeter turnira i odveo je Brazil do trećeg mesta, što je tada bio najveći uspeh ove selekcije. U čuvenoj utakmici protiv Poljske, odigranoj po neverovatnoj provali oblaka, kao da se takmičio sa Vilimovskim ko će više puta zatresti mrežu. Poljak je postigao četiri pogotka, a Leonidas "samo tri", ali je njegov tim slavio pobedu od 6:5.
U Beogradu, na nekadašnjem igralištu BSK-a, Leonidas je na našu publiku ostavio snažan utisak. Evo kako se te utakmice, odigrane 3. juna 1934. godine, sećao legendarni Blagoje Marjanović – Moša.
– Brazilijanci su u prvom poluvremenu radili šta su hteli, naročito Leonidas i njihov centarfor Armandinjo. Brzi i izvanredni tehničari, pravi žongleri s loptom, kao da su se poigravali s našim halfom Stevovićem, koji je potpuno bled jurcao po terenu kao muva bez glave. Bilo mu je teško, njemu na dušu idu dva Leonidasova gola. Prvi put je snažno šutirao u sam ugao gola, a drugi put se s loptom prošetao kroz našu odbranu, zaobilazeći sve prepreke – pričao je mnogo godina kasnije Moša u pero čuvenom novinarskom vuku Ljubiši Vukadinoviću.
– Iako smo nekim čudom održavali rezultatsku ravnotežu, Brazilijanci su tako sjajno igrali da sam bio uveren da ćemo pretrpeti težak poraz. Ali, fudbal je čudna igra! Kad je dosuđen slobodan udarac za nas, na preko 30 metara od gola golmana Pedrose, ja sam bio ubeđen da ću postići pogodak. Čak sam se i nasmejao jer sam unapred video loptu u mreži…
Tako je i bilo. Marjanović je postigao gol, od 2:3 Jugoslavija je preokrenula na 8:3, gosti su pred kraj smanjili na 8:4. Strelci za "bele orlove" bili su Marjanović (tri), Glišović (dva), Stevović, Petrak i Tirnanić, a za Brazil Leonidas (dva), Armandinjo i Brito.
Leonidas je otišao kući zadivljen igrom našeg tima, ali i iznenađen što jedna takva ekipa nije dogurala do titule svetske prvaka. Tokom celog kasnijeg života, i dok je radio kao cenjeni fudbalski komentator, uvek i svuda govorio je da su Jugosloveni po fudbalskoj veštini, lepoti, znanju – nalik Brazilcima.
Ova prva velika zvezda brazilskog fudbala nije bio usamljena u tom mišljenju. Mnogi poznati i manje poznati Brazilci predstavu o našoj zemlji stekli su upravo zahvaljujući fudbalu. Uostalom, kao i mi, i većina zemalja sveta, kad je Brazil u pitanju… Pričao nam je jednom prilikom Miljan Miljanić, duhovni vođa jugoslovenskog fudbala: – Kad sam jednom prilikom boravio u Brazilu, prišao mi je na ulici jedan prodavac i kad je čuo odakle dolazim uzviknuo je "Rajko Mitić" i uhvatio se rukom za glavu. Pomislio sam, zar je moguće da posle toliko godina obični Brazilci, navijači, pamte taj trenutak odigran pre više od pola veka?!
Reč je, naravno, o događaju sa Svetskog prvenstva odigranog 1950. godine upravo u "zemlji sambe, kafe i fudbala". Rešeni da celoj planeti najzad pokažu da igraju najbolji fudbal, Brazilci su neposredno po završetku Drugog svetskog rata ovlastili svog predstavnika, doktora Mačedu, da na Kongresu FIFA objavi: – Ako dobijemo pravo da organizujemo Mondijal, u Rio de Žaneiru ćemo izgraditi najveći stadion na svetu, koji će moći da primi 200.000 gledalaca.
Čuvena arena
Reč je, naravno, o čuvenoj Marakani, smelo građenom borilištu s duboko isturenim krovom bez betonskih podupirača. Izgradnja Marakane trajala je dve godine i stadion je svečano otvoren 24. juna 1950. utakmicom Brazil – Meksiko. Tokom čitavog dana reke ljudi slivale su se iz Avenije Rio Branko, u centru Rija, prema Marakani. Kad su brazilski igrači istrčali na teren pozdravili su ih topovska salva i retko viđen vatromet. Pet hiljada golubova nadletelo je tribine ove arene, nebom su kružili avioni i helikopteri, bacajući na hiljade gumenih lopti. Brazil je zgromio Meksiko sa 4:0, golovima novih ljubimaca nacije Ademira (dva), Žaira i Baltazara, ali "Marakana" će tek narednih dana biti stecište dve velike drame. Akteri su najpre bili "evropski Brazilci", a onda i oni pravi…
Nemoćna policijaKada bi se na prostoru od 20 kvadratnih metara naslagao sav cement koji je utrošen za gradnju Marakane, dobio bi se stub 35 puta viši od brda Korkovado. Ovo brdo se uzdiže nedaleko od stadiona, a visoko je 780 metara. Stadion nije bio završen do Svetskog prvenstva u fudbalu 1950, prodato je "samo" 120.000 ulaznica, ali se na tribine uguralo bar 40.000 ljudi više. Odredi policije na konjima bili su bespomoćni pred tolikom masom koja je želela da uđe na stadion. |
Sutra – Brazil zemlja fudbala (7): Drama na Marakani
