Na godišnjoj konferenciji Škola jezika zajednica u Viktoriji (CLV), koja je održana u subotu 8. jula, prisustvovali su i predstavnici srpskih škola.
Bila je to jedinstvena prilika da razgovaramo sa učiteljicama i direktorima o izazovima sa kojima se susreću u nastavi srpskog jezika, kao i o idejama kako bi moglo da se unapredi učenje srpskog jezika u Australiji.
– Najveći problem na času su različite jezičke sposobnosti dece. Moram da pripremim različite materijale, jer nisu svi učenici na istom nivou, a neki prosto ne mogu da prate nastavu. Izazov je kako da motivišem tu decu, kako se ne bi osetili zapostavljeno, i da napreduju – kaže za Vesti Sanja Lugonja, učiteljica sedmog i osmog razreda, koja već sedam godina radi u Srpskoj školi „Vuk Karadžić“ St. Albans.
Sa njenim stavom se slaže i Lidija Milosavljević, učiteljica drugog i trećeg razreda, i zamenik direktora Srpske etničke škole „Vuk Stefanović Karadžić“ Kizboro.
– Ono što za mene predstavlja veliki izazov, pa i za razred, su velike razlike u nivoima predznanja s kojim deca dolaze. Samim tim potrebno je veliko prilagođavanje tim razlikama u nastavi. Veoma je širok raspon razumevanja srpskog i tu treba razumeti specifične okolnosti u kojima deca odrastaju. Da li roditelji uopšte govore srpski i koliko, da li imaju babu i dedu koji bi bili u prilici da se druže i govore sa njima na srpskom. Zato se i borimo za svako dete, bez obzira na nivo znanja jezika i svi su dobrodošli – objašnjava Lidija Milosavljević, učitelj srpskog šest godina u Kizbori, inače, nastavnik razredne nastave iz Srbije.
Ovo mišljenje deli i Branka Stevanović, koja iza sebe ima 22 godine iskustva rada u St. Albansu.
– Najveći izazov su deca koja dolaze u devetom ili desetom razredu da uče srpski. Nemaju osnovicu, i onda je teško sve postići u 11. ili 12. razredu, kad moramo da se fokusiramo na neke druge stvari, koje su tada važnije. Deca su tada nesigurna i treba im vremena da se uklope. Radim na tome da napravim kompaktnu grupu, da jedni drugima pomažu. Međusobno se poštujemo i uvažavamo svačije mišljenje. Mislim da ta sigurnost i sloboda, da mogu da kažu kako se osećaju i šta misle, da je to naš cilj, pre nego što počnemo sa pripremama za VCE ispit – ističe Branka Stevanović, inače profesor ruskog, srpskohrvatskog i engleskog jezika.
Sudeći prema iskustvima Miljane Vlajić iz Srpske pravoslavne škole „Sv.Trojica“ Branzvik i Ljiljane Kovaćević iz St. Albansa ponekad postoji i problem discipline.
– Najveći problem s kojim se susrećem je da se održi disciplina, jer radim sa mešovitim razredom, od trećeg do šestog. Pored toga, i gradivo mora da se prilagodi deci različitog uzrasta i nova znanja – objašnjava Miljana Vlajić, koja predaje srpski jezik već 15 godina, a inače je inženjer poljoprivrede iz Beograda i magistar biologije u Australiji.
– Predajem trećem i četvrtom razredu, i problem je ponašanje učenika. Ne slušaju šta se predaju i ometaju nastavu. Naime, imamo par učenika koji su iz mešovitih brakova, i oni dolaze na srpski samo pod pritiskom roditelja, a ne zato što žele – dodaje Ljiljana Kovačević, koja treću godinu predaje u St. Albansu.
S drugačijim izazovima se susreće Tatjana Georgievska, učiteljica predškolaca, prvog i drugog razreda, i direktor škole u St. Albansu.
– Najveći problem je naći adekvatne materijale na srpskom za tako mali uzrast. Srećom bila sam u Srbiji i nabavila edukativne igračke, slagalice, interaktivni poster, jednostavne knjige na srpskom. Snalazim se i sama. Kupujem knjige i kartice na engleskom, pa ih prevodim, pravim sama materijale, što sve, naravno, oduzima puno vremena – ističe Tatjana, koja je u Srbiji bila profesor engleskog jezika.
I upravo prema njenom mišljenju, razmena materijala među kolegama, bi mogla da bude jedna od ideja kako da se unapredi učenje srpskog na Petom kontinentu.
– Mislim da bi mogli da pomognemo jedni drugima deljenjem tih materijala, jer bi na taj način uštedeli vreme. Verujem da mlađi uzrasti treba da uče kroz igru i neku vrstu zabavu, kroz interesantne aktivnosti. I potreban je veći broj aktivnosti tokom časa, jer njihova koncentracija ne traje dugo. Kod starijih je to svega 10 do 15 minuta, a kod manjih i kraće – priča nam Tatjana, u Australiji vaspitač u vrtiću.
Sanja Lugonja, nekadašnja nastavnica matematike, smatra da nedostaje upotreba tehnologije na času.
– Laptop ili ajped za učenike bi bili odlični, jer bi u tom slučaju mogli da imamo kvizove za učenje jezika, ili da rade prezentacije, koje bi im koristile u srpskom – objašnjava naša sagovornica.
S druge strane, Kovačević se zalaže za radionice na času, da ne bude sve samo ’suvo gradivo’, kako kaže ovdašnja medicinska sestra, a nekada vaspitač u vrtiću u Hercegovini.
Na kraju su se sve složile sa Brakom Stevanović, koja je istakla značaj učenja jezika kod kuće.
– Najjednostavnije bi bilo da se deca upisuju u srpsku školu od 1. razreda. Pa i pored toga, mi nismo mađioničari da možemo da ih za tri sata subotom naučimo svemu. Izuzetno je važan i taj rad kod kuće, sa roditeljima, bakama i dekama. To je ključ uspeha. Tužno je videti kada roditelji dođu da ih pokupe iz škole, i počinju da pričaju na engleskom, a mi ceo dan pokušavali sa njima da pričamo srpskom. Tako pada u vodu sve ono što smo mi radili – naglašava za Vesti Branka Stevanović.
Očekuju posetu ambasadora
Osnivanje škola srpskog, po ugledu na zapadno-evropski sistem, koju je najavio ambasador Srbije u Australiji Rade Stefanović, trebalo bi da bude predmet razgovora sa nastavnicima srpskog u Melburnu.
– Ambasador je najavio da će doći da razgovaramo. Naime, ovdašnje škole srpskog već rade po pravilima vlade Viktorije, i trebali bi da vidimo kako bi mogli da se usaglasimo, a da to bude na korist sadašnjih i budućih đaka srpskog jezika – istakla je Branka Stevanović.
Prema mišljenju ovdašnjih nastavnika srpskog, pokretanje inicijative da se srpski jezik predaje u redovnim državnim školama kao strani jezik, takođe, bi trebala da potekne od ambasadora, s tim da i roditelji mogu da odigraju veliku ulogu.
Borba protiv asimilacije
– Sve moje kolege su izuzetno posvećeni svom poslu, ali mislim da bi trebali mnogo češće da se sastanemo, i radimo zajedno na svim problemima. Kroz razgovor ćemo doći do nekih novih ideja, pa i samo da ohrabrimo jedna drugu na ovom putu. Borba protiv asimilacije je izuzetno teška. Deca sve više naginju kvalitetima koji nisu toliko vezani za našu kulturu, tradiciji, pa čak i veru. Zato treba, zajedničkim snagama, da nađemo pravi model kako deci izaći u susret. Da im ne namećemo, nego da se prilagodimo sadašnjim modelima, koje diktira ovo vreme, i da zajedno sa decom postignemo zajednički cilj, a to je očuvanje srpskog jezika i kulture – insistira Miljana Vlajić.
Otvaranje srpskog vrtića?
Pokretanje vrtića na srpskom jeziku, po mišljenju, učitelja srpskog, bila bi jedna, ako ne i najbolja ideja za očuvanje jezika.
– Period pre polaska u školu je najvažniji za svako dete, a posebno za našu decu ovde u Australiji. Ako je ikako moguće, tada bi prvi jezik trebalo da bude maternji, srpski. Nažalost, mi za sada nemamo nikakve programe kojima bi pomogli roditeljima i deci u tom pogledu. S druge strane, preplavljeni su izborom različitog materijala na engleskom, a i veliki broj sati provode u vrtićima, školama i vanškolskim aktivnostima na engleskom jeziku – istakla je Lidija Milosavljević.
