Da li će Brisel, ako Srbija i potpiše pravno obavezujuci sporazum sa Prištinom kao uslov za ulazak u EU, iz rukava izvući neki novi, pitanje je koje je aktuelizovao bivši američki ambasador u Srbiji Vilijam Montgomeri, a ovdašnju javnost, i to ne samo skeptike, podsetio na briselsku politiku „pokretnih ciljeva“.
Taj termin, inače, pojavio se u srpskoj javnosti kada je postalo jasno da, onog časa kada naša zemlja savlada neku od „prepreka“, iz Brisela stiže upozorenje da je na vidiku nova.
Tako je „haški uslov“ visio Srbiji nad glavom sve dok nisu isporučeni i poslednji begunci od haške pravde, Ratko Mladić i Goran Hadžić, da bi, gotovo sutradan, iskrsnulo pitanje Kosova i Metohije, do tada gotovo pa nepomenuto.
Pročitajte još:
* „Kada dođe kraj i Kosovo ostane jedini izazov za Srbiju…“
* „Kad bi Kosovo bar dobilo stolicu u UN, ako već Srbija neće da nas prizna“
U međuvremenu se, doduše, pojavila još jedna „smetnja“ pred Srbijom u vidu Rusije, te zahteva da Beograd uskladi svoju spoljnu politiku sa EU, pre svega po pitanju sankcija Moskvi. Da li je, dakle, izvor zahteva koje Srbiji ispostavlja EU praktično nepresušan?
Montgomeri veruje da – jeste.
On je, naime, na pitanje Tanjuga o tome da se od Srbija pre ulaska u EU očekuje da harmonizuje spoljnu politiku sa evropskom, pa i kada se radi o Rusiji, ukazao da mnogi u EU uopšte ne žele nove članice.
– Ako se Srbija ne prikloni, oni mogu da kažu: „Nije spremna za EU“. Ili, Srbija se prikloni i to pitanje nestaje, a pojavljuje se novo i tako bez kraja i konca – kaže Montgomeri.
„Uslov svih uslova“
Sada je „uslov svih uslova“ za evropske integracije – normalizacija odnosa sa Prištinom.
Kao da ta normalizacija zavisi samo Beograda, kako na to uporno podseća i predsednik Aleksandar Vučić, koji ukazuje i da se ne može govoriti o dogovoru ako se pri tom misli da jedna strana treba da dobije sve, a druga – ništa.
Na to je, bar zasad, sa Zapada stigla ravnodušna konstatacija: nađite kreativno diplomatsko rešenje.
Unapred je, međutim, sugerisano da nije prihvatljiv „višak kreativnosti“, poput ideje o podeli Kosova, na primer, ali je, istovremeno, ostavljeno i dovoljno slobodnog prostora za moguća nova tumačenja, uslovljavanja i pritiske…
Uostalom, 2025. godina – kao godina koja je konačno, na više puta ponovljene zahteve predsednika Vučića da nam se stavi u izgled nekakav vremenski rok u kojem se Srbija vidi kao deo Unije – ne obavezuje previše EU, ali ostavlja dosta prostora i vremena za moguće nove zahteve.
To se ne može isključiti, pogotovo na fonu više puta poslednjih meseci ponovljenog „objašnjenja“ da EU u novom talasu proširenja neće da ponovi ranije greške, odnosno da više „ne želi da uvozi probleme“.
Šta je sledeće?
Neki od uslova lako se ponovo mogu izvući iz paketa bilateralnih tema, poput problema razgraničenja Srbije sa susedima, što je i navedeno u Strategiji za Zapadni Balkan…
Da li je, dakle, borba Srbije za ulazak EU „bez kraja i konca“?
Ako i jeste, ne može se poreći da i sama ta borba nije usmerena na ulazak kroz vrata EU, već je i put koji nas, kako kaže i srpski predsednik, približava vrednostima evropskih društava, kvalitetnijem životu i boljitku građana.
Direktor Centra za proučavanje globalizacije Dejan Miletić za Tanjug kaže da Srbija ne može da odustane od nacionalnih interesa, ali i da mora da razmišlja o ekonomskom jačanju, a tu, kako napominje, EU može da ima ozbiljnu ulogu i da nam pomogne.
Miletić istovremeno smatra da su uslovljavanja Srbije na tom putu kontraproduktivna.
Predsednica Centra za spoljnu politiku Aleksandra Joksimović misli da nije bez značaja i težine činjenica da je Srbija zauzela ključno mesto u Strategiji EU.
Ona veruje da je ostvarenje te Strategije moguće, i da postoji „realna šansa“ da Srbija „krupnim koracima“ ide ka punopravnom članstvu.
– Da li će to biti jednostavan proces? Svakako ne, ali postoji dovoljan broj partnera u EU sa kojima delimo zajedničke interese i sa kojima vidimo značaj te zajedničke buduće perspektive – rekla je Joksimović.
