Ove godine navršilo se 60 godina od ustoličenja patrijarha Germana (Đorića). Bilo je to prvo ustoličenje nekog srpskog patrijarha u Pećkoj patrijaršiji nakon Drugog svetskog rata kome su prisustvovali i predstavnici tadašnjeg državnog vrha.
Međutim, malo je poznato da su ovoj ceremoniji, održanoj 29. maja 1960. godine, prisustvovali i predstavnici onih albanskih porodica koje su vekovima, u najtežim vremenima po srpsku crkvu na prostoru Kosova i Metohije, čuvale od Turaka i bandi ne samo srpske svetinje već i monaštvo.
Ti čuvari su u narodu bili poznati kao albanske ili manastirske vojvode i, prema dostupnim podacima, brinuli su o bezbednosti srpskih svetinja najmanje 300 godina.
O postojanju albanskih vojvoda svedoči i jedna od retkih fotografija sa ovog događaja na kojoj je u sredini albanski vojvoda, a s desne strane tadašnji jeromonah i profesor Prizrenske bogoslovije, a danas patrijarh srpski Irinej.
I Krcun i Hodža
Dr Nemanja Dević, istraživač saradnik Instituta za savremenu istoriju iz Beograda, jedan je od retkih naučnika koji se bavio ovom temom prikupivši ogromnu arhivsku građu ne samo iz državnih arhiva, već i iz dokumenata koje je pronalazio u kosovsko-metohijskim manastirima.
– Fotografija koju ste pronašli je značajna u više nivoa. Najpre, na njoj vidimo danas teško zamislivu scenu, gde srpskog patrijarha, zajedno sa kosovskim kaluđerima, dočekuju i Albanci u svojim tradicionalnim nošnjama. Na njoj je identifikovan i današnji patrijarh srpski Irinej, u to vreme mlad monah i suplent Prizrenske bogoslovije. Ustoličenje patrijarha srpskog Germana je imalo i širi značaj za crkvu ne samo zato što je prethodnom patrijarhu Vikentiju bilo onemogućeno ustoličenje u Peći, već što je SPC počela da reguliše svoj odnos sa državom i tadašnjim komunističkim režimom – ističe dr Dević i dodaje da postoji još čitav niz drugih fotografija sa ovog ustoličenja na kojima se mogu prepoznati tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije Slobodan Penezić Krcun, predsednik komisije za verska pitanja Isa Jovanović, predsednik Izvršnog veća Makedonije, predsednik Izvršnog veća Kosova Fadilj Hodža i mnogi drugi.
– Jednostavno, komunistički režim je očekivao od dolaska patrijarha Germana relaksaciju u odnosu države i crkve, ali je do kraja ostao na oprezu. Zato je komunistima iz Metohije tokom ove ceremonije naređena “povećana budnost“, a prisustvo nekadašnjih “vojvoda manastirskih Šiptara“ iskorišćeno je, prema dostupnoj dokumentaciji, za „neutralizaciju srbovanja“ koje je ovakav događaj mogao izazvati. Time je i njima namenjena suštinski drugačija uloga od tradicionalne – i od nekadašnjeg primera saradnje i dobrosusedskih odnosa usmerena protiv najvećeg neprijatelja komunista – srpskog nacionalizma – objašnjava naš sagovornik.
Sa kolena na koleno
Dr Dević kaže da su albanske vojvode bile svojevrstan fenomen na prostoru Balkana, ali i Evrope.
– Njihovo najadekvatnije zvanje je „manastirske vojvode“ i ta tradicija seže duboko u prošlost. Prvi dokumenti koji ih pominju jesu sultanovi fermani iz sredine 17. veka. Naime, po srednjovekovnoj tradiciji, crkva, koja „nema ognja ni mača“, dakle, nema čime da se brani, dobijala je sela iz kojih su birani čuvari koji su se starali o njenoj bezbednosti. Na neki način, to se produžilo i u turskom ropstvu, s tim da je u zaštiti manastira bilo angažovano i lokalno albansko stanovništvo, koje je usled primanja islamske vere imalo povlašćen status u odnosu na hrišćansku raju.
Albanski glavari bi davali besu (časnu reč) da će braniti srpske hramove od svakog ko bude nasrnuo na njih, a tu obavezu bi preuzimale najviđenije albanske familije.
– Po tradiciji, Visoke Dečane je čuvala muslimanska porodica iz plemena Gaši iz Dečana, Pećku patrijaršiju porodica Nikči iz nekada katoličkog albanskog plemena Klimenti, iz sela Veliki Štupelj, a manastir Devič takođe pripadnici plemena Gaši, porodica Vojvodići iz bratstva Marišići. Zvanje se potom prenosilo s kolena na koleno. Izbor za manastirskog vojvodu značio je za lokalne Albance odavanje velike počasti, ali ne samo to – dobijali su i visoke plate i privilegije.
Iguman na pogrebu
Tradicija manastirskih vojvoda je, prema rečima našeg sagovornika, sačuvana sve do početka devedesetih godina prošlog veka.
– Većina porodica manastirskih vladika i danas ima svoje potomke na Kosovu i Metohiji. Čini se, ipak, da su oni na podvig i dobra dela svojih predaka zaboravili. Na primeru Dečana i Patrijaršije vidi se da je stara tradicija živela još neko vreme posle Drugog svetskog rata. Kada je 1986. preminuo Ali Ljan Demukaj, izdanak nekadašnje kuće Rusta koja je generacijama davala vojvode Dečana, porodica je na pogreb pozvala i dečanskog igumana Justina i postavila ga u red ožalošćenih.
Potom su na sastanku porodice odredili i novog vojvodu, koji je trebalo da se nađe u nevolji manastirskom bratstvu.
– Ali, nevolja je u nastupajućim godinama bilo i previše. Novi naraštaji nisu smogli snage da iznesu na svojim plećima iskušenja novog doba. Na Božić 1991, nekoliko predstavnika porodice Demukaj došlo je u Dečane i tada se odreklo titule koju su nosili vekovima. Iz pisma koje su tada predali manastirskoj upravi vidi se da su bili zaplašeni: zaprećeno im je da ukoliko i dalje budu bili prijatelji manastira oni se više neće smatrati “ni Šiptarima ni muslimanima“. Tradicija je tada prekinuta, ali je manastirsko bratstvo i u najtežim vremenima 1999. pomagalo porodicu Demukaj. Na tom primeru simbolično se vidi sudbina ne samo jedne porodice i jednog manastira, već čitavih međunacionalnih odnosa u komunističkoj Jugoslaviji, u kojoj su Kosovo i Metohija prvi put od 1974. godine dobili prerogative državnosti i kada je albanski nacionalizam bio revitalizovan – naglašava Dević.
Mark Krasnići, od komuniste do nacionaliste
O manastirskim vojvodama pisali su i mnogi albanski istoričari, među kojima se isticao akademik Mark Krasnići koji ipak danas tvrdi da crkve i manastiri na prostoru Kosova i Metohije nisu srpska kulturno-istorijska i verska baština.
Dr Nemanja Dević kaže da je Krasnići paradigma za pojavu karakterističnu za čitavu generaciju albanskih intelektualaca sa Kosova.
– Sve do 80-ih godina prošlog veka on je bio komunista, integrisan u državni sistem, čak je bio i dekan Pravno-ekonomskog fakulteta u Prištini. U to vreme pisao je i pohvale albanskim vojvodama, posredno govoreći i o srpskim svetinjama, ali sve vreme naglašavajući važnost politike bratstva i jedinstva. Kada to više nije bilo oportuno, počeo je da govori kao albanski nacionalista. Sada prisvaja srpsko nasleđe, a svog se odriče. Iako je mnoge činjenice prećutao, mislim da bismo trebali da mu budemo zahvalni za prvi sveobuhvatni naučni pogled na pitanje manastirskih vojvoda na Kosovu i Metohiji – ističe Dević.
Fotografija sa Kalenić pijace
Fotografija koju „Vesti“ objavljuju je vlasništvo istoričara dr Pavla Kondića, monaha manastira Stanjevići kod Budve, do koje je nedavno došao sasvim slučajno i to na Kalenić pijaci u Beogradu.
– Među razbacanim slikama narodnih heroja i nosioca spomenica koje su Romi prodavali pored pijace, za oko mi je zapala ova fotografija za koju prodavci pojma nisu imali šta predstavlja, mada sam odmah prepoznao današnjeg patrijarha srpskoj Irineja. Fotografiju sam platio 200 dinara – priča dr Kondić.
Ljubaznošću arhimandrita Jovana (Radosavljevića), savremenika patrijarha Pavla, ali i tih događaja na Kosovu, otkrili smo i imena drugih, važnih ličnosti koje se na ovoj slici mogu videti.
– Drugi s leve strane je duhovnik Pećke patrijaršije, iguman Dimitrije (shi Dionisije). Do njega je Antonije Abramović, tadašnji iguman u Dečanima, a kasnije raspop i samozvani mitropolit nepriznate crnogorske crkve. U sredini je vojvoda pećki, a na desnoj strani je profesor Bogoslovije, jeromonah Irinej (Gavrilović) današnji patrijarh srpski – navodi arhimandrit Jovan.
Čuvar Svetog kralja
Da su Albanci uz zvanje vojvoda dobijali i visoke plate, ali i velike počasti i privilegije dr Dević je pronašao u zapisima Grigorija Božovića, književnika, profesora Prizrenske bogoslovije i jednog od vođa srpskog pokreta u Makedoniji s početka 20. veka.
“Bejaše domaćin, neobično upadljiva mužanska prilika, Biljali Rustem. To je vojvoda manastira Dečana, što mu je od oca ostalo sa svima častima i sa svom brigom vezanom za tu dužnost. Ponosan je on zbog toga. Ona mu daje ugledan položaj u društvu, te zvanje čuvara Svetog kralja ne bi promenio ni za položaj đakovičkog kajmakama. Srpkinje nerado pozdravljaju Turke, a njega ljube u ruku čim celivaju zlatni krst i igumanovu desnicu. Veliki domaćini po Vasojevićima, Kolašinu i uz Bosnu krševitu dočekuju ga kao kuma krštenog.“
Apel udovice Šabana Azema
Saradnik Instituta za savremenu istoriju Nemanja Dević kaže da je sačuvano mnogo dokumenata koji govore o instituciji manastirskih vojvoda, ali i osvetljavaju sasvim drugačiju dimenziju srpsko-albanskih odnosa na Kosovu i Metohiji u različitim epohama naše savremene istorije.
Ovaj istoričar čitaocima „Vesti“ predočava i jedan od upečatljivih dokumenata koji govore na ovu temu. To je pismo Jolduse Šaban, upućeno 1961. predsedniku SAP Kosovo i Metohija, sa molbom da na ime pomoći njenog muža i devera manastiru 1941. ostvari određenu pomoć porodici.
“Udova sam pokojnog Šabana Azema iz Dečana i ostala sam sa četvoro nezbrinute dece i sa pastorkom Sadrijom koji je gluvonem, ništa ne radi a moram ga izdržavati. Potpuno sam bez ikakve imovine a naša bivša kuća upaljena je od strane neprijatelja još 1942. godine. Sa decom sedim u jednoj privremenoj opravljenoj sobi bez ikakve udobnosti i inventara u prizemlju bez patosa. Živim isključivo od zarade što tkam ćilime i dobijam po neki put pomoć od manastira u drvima i nešto namirnica a vrlo retko u novcu. Puka sam sirotica. Godine 1941. moj pokojni muž Šaban Azem sa svojim bratom Maljom i sa našim prijateljem Ali Jusufom iz Crnobrega čuvali su manastir za celo vreme Drugog svetskog rata. Moj dever Malja Azem poginuo je novembra meseca 1941. godine, pa je po tom tu dužnost obavljao moj muž Šaban i Ali Jusuf. Zbog zamerke što čuva manastir Šaban je bio ranjen. Posle toga nam je i kuća spaljena od fašista koju ni do danas nismo opravili. Patrijarh srpski g. German odao je našoj familiji priznanje za čuvanje manastira i dao mi je novčanu pomoć, ali neku stalnu pomoć ne mogu da dobijem. Molim Vas druže predsedniče da mi dodelite novčanu pomoć koja bi bila stalna, da bih mogla lakše decu izvesti na put jer tek će sad nastati da se školuju. Želim da dobijem pomoć iz razloga da mi se saplemenici ne rugaju da sam zaboravljena sa decom, a moj muž skoro pola veka proveo je čuvajući manastir. Uprava manastira zvanično će Vam potvrditi moje iskaze.“
Dr Dević kaže da je ipak izostao pozitivan odgovor komunističkih vlasti.
– Oni su nadoknade obezbeđivali za svoje prvoborce, ne i za one koji su pokazivali čojstvo i junaštvo u zaštiti svetinja koje su bile trajnije od KPJ. Time su pokazali i da su im partijski interesi bili važniji od istinske izgradnje bratskih odnosa među narodima.
Nove okolnosti
– Makar u simboličnom smislu, manastirske vojvode ostale su prisutne u životu nekih manastira sve do kraja osamdestih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Tada su ih nove okolnosti prinudile na povlačenje i zadugo udaljili od svetinja koje su poštovali i čijim su zadužbinarima celivali mošti – kaže naš sagovornik.
Ubijani zbog zaveta
Naš sagovornik kaže da su albanske vojvode kroz vekove požrtvovano obavljale svoje dužnosti uključujući i Drugi svetski rat.
– Braća Šaban i Malja Azemi su u zaštiti imovine naše svetinje u Dečanima i postradali. Prvi je dva puta ranjavan, a drugi ubijen. Ipak, ostala je uspomena na te plemenite ljude koji su ostali verni svom zavetu i čuvali manastir i onda kada je nestalo čitave države. Danas albanski kvaziistoričari govore da su vojvode zapravo predstavljale težnje svih Albanaca, ali skrivaju ovakve činjenice, iz kojih se vidi da su čuvari svetinja pogubljeni od svojih sunarodnika kao “otpadnici“. S druge strane, poharu manastira Devič tokom iste godine je, prema dosadašnjim saznanjima, organizovao i predvodio upravo bivši manastirski vojvoda. Zato čitavu ovu pojavu treba pažljivo istražiti i izložiti trezveno, bez padanja u zamke komunizma ili nacionalizma – naglašava Dević.
