„U oba slučaja su napadači bili ubeđeni da su nadmoćni, i to ne samo vojno, već i kulturološki“, piše u komentaru bečkog lista „Prese“, gde se porede napad Austrougarske na Srbiju 1914. i ruska agresija na Ukrajinu.
„Austrija je 1908. anektirala Bosnu i Hercegovinu kako bi oslabila srpsko-hrvatski nacionalni pokret čiji je cilj bio ujedinjenje svih južnih Slovena“, piše u gostujućem komentaru koji pod naslovom „Kad je Austrija bila kao Putin“ objavljuje bečki list „Prese“. U tekstu se povlače paralele između tadašnje Austrougarske i današnje Rusije, prenosi DW.
Aneksija, kako se navodi, nije smekšala „jastrebove“ u Beču već im je povećala apetite. „Predvođeni šefom Generalštaba, Konradom fon Hecendorfom, došli su do uverenja da bi samo rat protiv Srbije rešio problem južnoslovenskog nacionalizma i ubedio svet u snagu monarhije.“
„Mirovna frakcija, koju su vodili car Franc Jozef, prestolonaslednik Franc Ferdinand i mađarski premijer Ištvan Tisa, bila je sve slabija manjina. Baš kao ni austrijska ratna frakcija, ni Vladimir Putin nije smekšan zaposedanjem delova Gruzije i Pridnjestrovlja, već je posle toga napao i Ukrajinu“, navodi se u komentaru.
Dugo priželjkivani rat
Autor gostujućeg komentara, ekonomista i preduzetnik Amos Mihael Fridlender, pita se šta je dovodilo do dalje radikalizacije Putina ili Austrije početkom dvadesetog veka.
„U oba slučaja su moćnici procenjivali stanje na osnovu svojih ideoloških predstava, umesto na osnovu realnosti. Putinova ideologija zahteva ponovno uspostavljanje teritorije Sovjetskog Saveza, a austrijska je tražila zadobijanje prevlasti nad Balkanom.“
Prema autoru, ratna frakcija u Beču bila je rešena da iskoristi atentat na Franca Ferdinanda 1914. kako bi povela „dugo priželjkivani rat protiv Srbije“.
Ponižavajući poraz austrijske armije
„Još jedna paralela između Austrije 1914. i Putinovog rata protiv Ukrajine je precenjivanje sposobnosti sopstvene armije i potcenjivanje reakcije drugih zemalja na agresiju. Austrijska armija od 140.000 ljudi je u avgustu 1914. umarširala u Srbiju, ali je pretprela ponižavajući poraz i morala je da se povuče“, navodi se u komentaru bečkog lista.
I drugi austrijski porazi, koji su usledili, „ušli su u vojnu istoriju kao paradni primer poraza vojski koje su teoretski jače. Putinova armija je još jedan takav primer.“
„Srbi, iako lošije opremljeni, imali su prednost odbrane, boljeg morala trupa, solidarnog otpora stanovništva protiv invazije i sposobno vojno rukovodstvo koje je vodio načelnik generalštaba Radomir Putnik, koji je već vodio pobedonosni rat Srbije protiv Osmanskog carstva 1912. godine“, navodi autor.
Ubeđeni da su nadmoćniji
„Austrijska armija je skrivila teške ratne zločine“, navodi se, i podseća da je Arčibald Rajs dokumentovao slučajeve oko 4.000 pobijenih civila, recimo u Šapcu tokom povlačenja Austrijanaca posle Cerske bitke. „To podseća na zločine ruskih vojnika nad civilima pre povlačenja iz Buče u martu prošle godine.“
U tekstu se dodaje da ondašnju Austriju i današnju Rusiju povezuje pre svega jedno: „U oba slučaja su napadači bili ubeđeni da su nadmoćni, i to ne samo vojno, već i kulturološki. Oni Austrijanci kojima je maternji jezik nemački, a koji su pretežno činili vodeći sloj, videli su sebe kao vrednije od svih Slovena – i onih unutar monarhije i onih u susednim državama.“
I danas se, tvrdi autor, u Austriji može naići na „tragove“ takvog pogleda na balkanske narode. Kao primer navodi „neutemeljeni“ veto aktuelne austrijske Vlade na ulazak Rumunije i Bugarske u Šengenski prostor.
„Te dve zemlje sada služe kancelaru da dokazuje kako je čvrst u pitanjima azilanata – baš kao što je kažnjavanje Srbije 1914. trebalo da pokaže muškost monarhije. Ali, kako nas uči istorija, i onda i sada posle nadmenosti dolazi sunovrat“, zaključuje se u komentaru bečkog lista „Prese“.
