Dan Anzaka obeležen je protekle subote kao nikada u poslednjih stotinu godina. Zbog zabrane javnih okupljanja koja je uvedena zbog pandemije Kovida-19, otkazane su sve svečanosti i vojni marševi širom države, pa je veliki praznik protekao u krugu porodica, jutarnjim bdenjem ispred kuća i na balkonima stanova u celoj zemlji.
Na centralnoj komemoraciji u Ratnom memorijalu u Kanberi okupilo se tek nekoliko političkih lidera i veterana, kojima se obratio premijer Australije Skot Morison.
– Naši skupovi u znak sećanja na sve australijske vojnike ove godine su bili mali, tihi i u kućnom ambijentu, ali njihov značaj time nije umanjen – poručio je Morison.
Premijer je zatim podsetio da se jedini put u istoriji dogodilo da Dan Anzaka bude obeležen na ovaj način još davne 1919. godine. I tada je u pitanju bila pandemija, jer su na stotine hiljada ljudi te godine umrle od španske groznice.
– U Prvoj godini posle Velikog rata takođe nije bilo marševa i parada veterana, jer se zemlja tada borila sa pandemijom španske groznice. Iako su naše ulice kao i danas bile puste, ni tada ni sada naši veterani nisu zaboravljeni – istakao je premijer.
Tradicionalno, tokom jutarnjeg bdenja u ranu zoru u Kanberi se začula melodija poslednje pošte koju je na didžiriduu, instrumentu australijskih domorodaca, odsvirao pripadnik mornarice Linton Robins iz aboridžinskog naroda Kamilaroj. U ime ratnih veterana obratila se vojna medicinska sestra, komandir puka Šeron Braun. Ona je govorila o svom deda-stricu koji se 25. aprila 1915. godine iskrcao na Galipolju u Turskoj, zajedno sa prvim jedinicama australijsko-novozelandskih trupa koje su učestvovale u nekom svetskom konfliktu.
– Kao svi ostali koji su se tog dana pre 105 godina iskrcali na Galipolju, i on je bio čovek koji je živeo za službu svom i drugim narodima. U ovo vreme krize trebalo bi da shvatimo urođenu spsobnost svih nas da uradimo isto, da se ujedinimo i zaštitimo najranjivije među nama. Treba svi da uvidimo da isti ti kvaliteti zbog kojih slavimo pripadnike ANZAK trupa žive i u nama, a to su hrabrost, izdržljivost, domišljatost, smisao za humor, drugarstvo i posvećenost jednih prema drugima i prema Australiji – rekla je ona, uz tradicionalni pozdrav: – Da se ne zaboravi!
I milioni građana Australije obeležili su Dan Anzaka ispred svojih domova, paleći sveće u zoru, uz minut ćutanja, molitvu i zvukove raznih instrumenata na kojima je svirana melodija poslednje pošte. Tokom celog dana su se sa terasa stanova i iz dvorišta mnogih kuća razlegali zvuci nacionalne himne, kao i pesama „We are one, but we are many“ i „Still call Australia home“.
Kaljinka i Marš na Drinu
Pevale su se i pesme drugih naroda čiji su pripadnici bili deo ANZAK trupa ili su u velikim svetskim ratovima učestvovali na istoj strani s Australijancima. U sidnejskim predgrađima mogle su se čuti ruska Kaljinka, srpski Marš na Drinu, kao i melodija škotskih gajdi i drugih nacionalnih instrumenata mnogobrojnih etničkih zajednica.
Poruka nade ispred Opere
U okviru inicijative RSL udruženja pod nazivom „Obasjajmo zoru“, u subotu rano ujutro samo jedan čovek stajao je na stepeništu ispred sidnejske Opere. Policijski oficir Adam Meloun je uz prve zrake sunca odsvirao poslednju poštu i zatim minutom ćutanja odao počast svim australijskim vojnicima iz ratnih konflikata širom sveta. Prema ideji RSL udruženja na ovaj način je upućena poruka nade svim građanima Australije u teškim vremenima s kojima se suočavamo poslednjih meseci.
Simbolična komemoracija prenošena je putem fejsbuk naloga Opere i u prvih sat vremena videlo je više od 100.000 korisnika.
Jutarnje bdenje u komšiluku
U mnogim gradovima i mestima stanari ulica su izlazili ispred svojih kuća i organizovali sopstvene komemorativne svečanosti. Naročito jaku simboliku imao je mali skup u Inglburnu, na severozapadu Sidneja. U jednoj od „slepih ulica“, takozvanim „cul-de-sac“, okupilo se oko 40 ljudi koji tu žive. Svako ispred svoje kuće, zapalili su sveće i držali cvetove maka u rukama, dok je ratni veteran Piter Mekfarlejn održao jutarnju službu, uz prigodan govor o hiljadama onih koji se nisu vratili iz ratova. Sam Mekferlejn bio je borac u vijetnamskom ratu. Posle njegovog dirljivog govora, sa zvučnika su se začule nacionalne himne Australije i Novog Zelanda.
