Imamo mnogo toga da zahvalimo meteoritima. Da nisu pokrenuli nekoliko događaja masovnog izumiranja, uključujući i uništavanje kopnenih dinosaurusa, verovatno danas ne bismo bili ovde. Ali naučnici još uvek ne uspevaju da odgonetnu neke stvari koje se ne uklapaju u razmere uništenja koje oni mogu da izazovu.
Naučnici su decenijama bili zbunjeni činjenicom da neki meteoriti izazivaju masovna izumiranja, a drugi, čak mnogo veći, ne, napominje sedimentolog Kris Stivenson sa Univerziteta u Liverpulu, piše Sajens alert.
Masovna izumiranja se obično pripisuju naglim zahlađenjima koja se javljaju zbog ogromne količine eksplodiranog tla koje zaguši sunčevu svetlost, uništi biljke i alge i gurne planetu u ledeno doba.
Na osnovu toga se moglo zaključiti da što je meteorit veći, da će imati veći kapacitet da pokrene više prašine u atmosferu i da će imati veći uticaj na biosferu na Zemlji od manjih.
Ali Zemljini geološki zapisi ne potrvrđuju ovaj zaključak.
– Iznenađujuće je kada saberemo podatke – objašnjava Stivenson.
„Život se odvijao normalno tokom četvrtog najvećeg udara meteorita koji je ostavio krater prečnika skoro 48 kilometara, dok je udar upola manjeg izazvao masovno izumiranje pre samo pet miliona godina“.
Nagla zahlađenja obično traju samo nekoliko godina, ali prašina u atmosferi može da opstane i do 100.000 godina.
Tako su geohemičar Metju Pankharst sa španskog Instituta za tehnologiju i obnovljivu energiju i njegove kolege analizirali ovu izbačenu prašinu od 44 udara meteora tokom 600 miliona godina.
– Koristeći ovu novu metodu za procenu mineralnog sadržaja u pokrivačima izbačenih meteorita, pokazujemo da svaki put kada meteorit, veliki ili mali, udari u stene bogate kalijumovim feldspatom, to je u korelaciji sa događajem masovnog izumiranja – objašnjava Stivenson.
Zavisi šta će meteorit poslati u atmosferu
Ovo se dosledno ponavljalo tokom poslednjih 600 miliona godina.
„Udari meteorita u stene siromašne kalijum feldspatom određuju intenzitet izumiranja“, navodi tim istraživača u svom novoobjavljenom radu.
Feldspati su aluminijum-silikatne stene, kristalizovane iz magme, koje čine oko 60 procenata Zemljine kore. Kalijum feldspat je uobičajen u mnogim zemljištima, i za razliku od drugih supstanci koje su raspršene u našu atmosferu tokom ovih udara meteora – poput kiselih kiša koje izazivaju ugljovodonik – on je bezbedna i nereaktivna hemikalija.
Međutim, kalijum feldspat je moćan aerosol koji stvara jezgru leda – što znači da može značajno da promeni sastav oblaka.
Zato naučnici pretpostavljaju da kada neposredni efekti eksplozije Zemljinog tla u atmosferu (koji utiče na pojavu zime) nestanu, u igru ulazi hemija onoga što se zadržava u vazduhu.
Ako je to obična glinena prašina, klimatski sistem će se ubrzo ponovo vratiti u normalu, ali ako je u pitanju kalijum feldspat, on nastavlja da remeti dinamiku Zemljinih oblaka na dva ključna načina.
Poremećaj hemijske ravnoteže
Više minerala koji stvaraju jezgru leda u vazduhu znači da će oblaci sadržati veći udeo kristala leda za razliku od gustih kapljica vode koje se obično nalaze u nižim, toplijim delovima neba, čineći ove oblake transparentnijim.
Ovo smanjuje efekat refleksije koju obično imaju oblaci sa kapljicama vode (njihov albedo – meru koja pokazuje koliko se svetlosti reflektuje s površine nekog tela), omogućavajući da više svetlosti zagreje planetu.
Oslabljeni albedo takođe potiskuje povratne mehanizme hlađenja oblaka, povećavajući uticaj na klimu. Ovo zauzvrat čini čitav klimatski sistem ranjivijim na druge poremećaje kao što su povećane emisije iz vulkanskih erupcija.
Neki od najvećih vulkanskih događaja na svetu nisu povezani sa masovnim izumiranjem, ali drugi jesu. A ovi su takođe povezani sa više kalijumovog feldspata u našoj atmosferi.
„Mnogi mehanizmi izumiranja vrlo su varijabilno povezani sa događajima izumiranja kroz geološko vreme: oni se poklapaju sa ovim retkim periodima destabilizacije klime atmosferskim kalijumovim feldspatom“, pišu istraživači.
Neverovatno je koliko moćno može biti nešto što nije direktno štetno za nas kada je na pogrešnom mestu.
„Ovo snažno sugeriše da je pokretač ozbiljnih epizoda izumiranja kritična promena atmosferske funkcije“, pišu Pankharst i kolege.
„Antropogene aktivnosti mogu predstavljati sličan uticaj na klimu sa brzim unosom aerosola u atmosferu koji utiču na dinamiku oblaka“, naglašavaju naučnici.
