Kad su fudbaleri Crvene zvezde marširali Evropom Duško Radinović je kao desni bek kumovao najvećim uspesima srpskog velikana. Danas živi u Švedskoj. U Malmeu radi kao prosvetni radnik i ne isključuje mogućnost da se ponovo posveti trenerskom pozivu.
Nekadašnji defanzivac OFK Titograda, nikšićke Sutjeske i zatim crveno-belih u proleće 1991. je blistao u punom sjaju. Zvezda je igrala najlepše na Starom kontinentu, a Radinović s Miodragom Belodedićem i Slobodanom Marovićem, kao i golmanom Stevanom Stojanovićem činio neosvojivu tvrđavu za napadače rivala. I crveno-beli stigli do najvećeg uspeha u Evropi, bez izgubljene utakmice.
– Sada živim i radim u osnovnoj školi kao nastavnik fizičkog vaspitanja u Malmeu. Đaci su čuli o evropskoj Crvenoj zvezdi i mojim igrama. Često me pitaju: „Možete li nam preneti kako ste se osećali kad ste bili prvaci Evrope i klupski šampioni planete?“ Rado se upuštam u takve i slične razgovore sa đacima. Dobra pitanja koja me vraćaju u prelepe dane. Deca jednostavno vole da dolaze na moje časove i zahvalan sam što me takvim pitanjima vraćaju u zlatne dane moje prošlosti i perioda moje Crvene zvezde – priča Radinović.
Početak u Titogradu
Započeo je impresivnu karijeru u OFK Titogradu, pa četiri godine proveo je u Nikšiću. Sutjeska je kao retko koji tim u tadašnjoj zemlji bila istinska fabrika velikih asova. Britki bek kaže da mu je bilo predivno na stadionu kraj Bistrice:
– Bili su to nezaboravni dani. Imao sam sreću da sa 22 godine igram za Sutjesku. Tim su činili Nikola Rakojević, Miloš Drizić, Milovan Marušić, Radoman Grbović, Saša Medin, Pero Giljen i niz drugih sjajnih fudbalera. Bili smo dominantni, imali smo zapaženu ulogu u šampionatima Jugoslavije. Svi smo ostavili dobar utisak, a ja sam posle četiri godine u Nikšiću dobio priliku da dođem na „Marakanu“.
Stigao je 1989. u Crvenu zvezdu. Trener je tada bio Dragoslav Šekularac, ali je najviše pokazao kod Ljupka Petrovića. Postigao je gol protiv Grashopersa, bio strelac protiv Glazgov Rendžersa… Iako nije igrao u finalu protiv Olimpika, bio je u životnoj formi. Trofej šampiona kontinenta i šest meseci kasnije kada je kumovao drugom golu Vladimira Jugovića u Tokiju i pobeđen Kolo Kolo. Titula klupskog prvaka sveta ujedno je i najveći uspeh Crvene zvezde i Radinovića. Sa peharima iz glavnog grada Japana svaki član tadašnjeg tima crveno-belih postao je besmrtnik u fudbalskom i ljudskom trajanju:
– Izuzetno sam ponosan na taj period, ali i na sebe da sam dobio priliku da zaigram za veliku Crvenu zvezdu. Kada sam došao iz Nikšića nije sve teklo dobro za mene. Igram, pa sedim na klupi. Dolaskom Ljupka za trenera sve je krenulo kako se samo poželeti može. Bio sam standardan, pružio sam dobre partije, odigrao mnogo utakmica, postigao važne golove u Kupu šampiona i uz podršku saigrača, pokazao sam sve ono što znam i što se od mene tada očekivalo.
Fudbaleri evropske i svetske klase bili su na visokoj ceni. Međutim, usledile su i sankcije, a da su većina ostali na „Marakani“ u Beogradu, mnogi smatraju da bi Zvezda još koji put bila najdominantnija u Evropi. Ovako, svako je otišao na svoju stranu, a Duško Radinović je karijeru nastavio u Degerforšu, pa u Brageu, potom u Malmeu. Danas kaže da je zadovoljan internacionalnom karijerom:
– Imali smo nesreću da je usledio rat u Hrvatskoj i Bosni i da smo kao domaćini igrali u Beču, Bukureštu, Budimpešti, Sofiji i Atini. Imali smo izuzetan tim, na svakoj poziciji po dva izuzetna fudbalera i tada smo igrali najlepši fudbal u Evropi. Od te generacije, ja sam poslednji krenuo u inostranstvo. Nisam završio u velikom klubu, ali sam karijeru nastavio u izuzetno lepoj, uređenoj i dobro organizovanoj zemlji. Osvojio sam Kup Švedske. Da nije bilo sankcija, Crvena zvezda bi bila makar još jednom šampion Starog kontinenta, a većina nas bi nastavila karijeru u najvećim klubovima – zaključuje Radinović.
Stojanović, Marović, Vasilijević, Jugović, Belodedić, Šabanadžović, Najdoski, Binić, Prosinečki, Mihajlović, Savićević, Pančev, Stošić, Momčilović, Tošić, Jovanović, trener Petrović ili tvorac Zvezdinog uspeha, legendarni Dragan Džajić…. Svi oni su kao i Radinović ponosni na evropsku i svetsku Crvenu zvezdu. Retko se čuje sa njima da evociraju uspomene:
– Žao mi je, ali skoro 20 godina nisam se video i čuo sa mojim dragim drugarima. Doduše, pre nekoliko godina video sam se sa Vladom Stošićem. Živim i radim u Švedskoj, ne dolazim tako često. Svako je na svojoj strani, okupiran svojim obavezama. Nadam se da ću uskoro sresti i videti većinu njih. To bi me mnogo obradovalo.
Dodaje da se, ipak, vredi nadati novim uspesima Crvene zvezde, Partizana, Sutjeske, Borca, Vojvodine… Međutim, koliko još vremena da prođe pa da vidimo reprezentacije Srbije, Crne Gore, BiH jake na EP ili šampionatu sveta? Doduše, Makedonija je sada uspela, Hrvatska ume da dominira, retko kad Slovenija i to je sve. Da je ostala zajednička liga, fudbal bi bio najveći dobitnik.
– Da smo ostali kao Jugoslavija, osvojili bi sve što se može uspeti. Ako može da uspe Hrvatska, onda neka to ostvare Srbija i Crna Gora. Ima „klinaca“ na sve strane, talenti su tu, samo treba sa tom decom vredno raditi. Ubeđen sam da će Srbija i Crna Gora, pa i BiH da se domognu velikih takmičenja. Biće u grupi sa najboljima – zaključio je Radinović.
Žali sa reprezentacijom
Slovio je za uljudnog sportistu, velikog pregaoca i pedagoga, ali bio je toliko skroman i u ono vreme najveće slave. Možda je ta skromnost kumovala da se vrhunski bekovski par Duško Radinović – Slobodan Marović ne nađe zajedno i nekoliko puta u dresu reprezentacije Jugoslavije.
– Žao mi je što nisam bio učesnik SP u Italiji 1990. Zaslužio sam kao bek da se nađem na najvećoj svetskoj smotri fudbala. Zbog određenih okolnosti nisam pozvan. Bio sam viđen na EP 1992, ali su nas sankcionisali i vratili kući. Naše mesto zauzela je Danska i – postala šampion. Uz kvalitet bila nam je potrebna sportska sreća i razumevanje onih koji su odlučivali – govori Duško.
Retko se viđa sa drugarima
Stojanović, Marović, Vasilijević, Jugović, Belodedić, Šabanadžović, Najdoski, Binić, Prosinečki, Mihajlović, Savićević, Pančev, Stošić, Momčilović, Tošić, Jovanović, trener Petrović ili tvorac Zvezdinog uspeha, legendarni Dragan Džajić…. Svi oni su kao i Radinović ponosni na evropsku i svetsku Zvezdu. Retko se čuje sa njima:
– Žao mi je, ali skoro dve decenije se nisam video i čuo sa mojim dragim drugarima. Doduše, pre nekoliko godina sam se sreo sa Vladom Stošićem. Živim i radim u Švedskoj, ne dolazim tako često. Svako je na svojoj strani, okupiran svojim obavezama.
