Zavičaj je sjaj u beskrajnoj vasioni koji u svima nama kao zvono zvoni. On od nas ništa ne trazi, uvek nam daje i samo nas prati, a ipak pomišljamo da smo mu duzni i trudimo se da mu se nekako odužimo.
Sve nas je više koji smo u rasejanju i zato ovako počinjemo s pričom… Milorad Vidović je zavičaj napustio tokom ratnih zbivanja, ali mu je u srcu stalno. O njemu sanja, priča i piše. I svrstava se svojim pripovedanjem o ljudima i događajima iz svoga zavičaja među mnoge vrle velikane iz naše prošlosti, koji po Andrićevom prenošenju istočnjacke mudrosti „Čovek je večno dužan svom zavičaju“, vraća taj „dug“ svojim delom A, ono nosi naslov – „Ljubioča priča“.
Milorad je danas daleko od zavičaja, u Australiji, u zapadnom delu Sidneja. U Liverpulu, koji je dolaskom belog čoveka na ovaj kontinent među prvima bio naseljen. Radi u biblioteci, druži se sa knjigama i ljudima i rado se odazvao znatiželji „Vesti“ da porazgovara o svojoj knjizi, koja se sada može uzeti na čitanje u bibliotekama svuda u Australiji gde žive Srbi.
Družeći se sa njim saznajemo sledeće:
– Rođen sam u Botajici, a od svoje treće godine živeo sam u Dugom Polju, kasnije u Modriči, a od 1996. u Liverpulu gde sam 1998. počeo da radim u gradskoj biblioteci. Tu sam i danas. Supruga Mirjana i kćerka Vesna su uz mene, a nekoliko stotina metara dalje žive moje unuke Angelina, Isidora i Kalina, kao i kćerka Ivana.
O izboru naslova knjige kaže:
– Ljubioča je reka u mom zavičaju, ona je čula sve priče u svom slivu i potanko mi ih ispričala tim ljubiočkim jezikom na botajičkom dijalektu.Tu je stotinak priča na tri stotine stranica, a sve su vezane za sliv Ljubioče. Karakteristično je to delo, sa elementima monografije i etnografije,. Oni koji su skloniji literaturi, poput mog prijatelja Gligora Muminovića, rekli bi da ima i elemenata zbornika kratkih priča, kao i žurnalističkog izraza jer sam dugo bio profesionalni novinar.
Zanima nas gde su slivljani danas, a Vidović odgovora:
– Po celoj planeti ih ima, zahvaljujuci modernim tehnologijama održavamo kontakte.
I „Vesti“ se čitaju svuda, prenose se i vesti o zavičajnim večerima, kao i ostale bitne informacije.
-Siguran sam da će ovom knjigom, mom skromnom „dugu“ prema zavičaju, moji Dugopoljci, gde god da su, dobiti znak raspoznavanja, dragu uspomenu i sigurnu zaštitu. Da ne bi, kako i Gligor Muminović citira Njegoša, „zarobili sebe u tuđina“.
Botajički susreti u Švajcarskoj
Na pitanje gde se i kako može doći do knjige „Ljubioča priča“, Milorad kaže da će biti dostupna i u njegovom zavičaju, i u Modriči i u Dugom Polju.
– Svi iz našeg kraja lako ce se snaći. Za one koji za Vaskršnje praznike neće dolaziti u Modriču, a zainteresovani su za knjigu, mogu je dobiti i poštom. Dovoljno je da se jave na moju fejsbuk adresu Milorad Mirjana Vidovic ili na e-mail adresu, svako će dobiti broj telefona kako bi naručio knjigu. Izvestan broj primeraka biće u prodaji i na 11. Botajičkim susretima koji će se održati 25. maja u Švajcarskoj.
