Iako živimo u dalekoj Australiji i retko dolazimo u Srbiju i Zubin Potok, odakle smo se pre tri decenije otisnuli u beli svet, posredstvom „Vesti“, drugih medija i humanitarnog portala Ljudske sudbine, pratimo šta se događa u otadžbini i rodnom kraju i često tugujemo zbog nemilih događanja na Kosovu i Metohiji, ali i zbog teških muka sa kojima se suočavaju stari, bolesni i siromašni u zabitim selima na severu Kosova, Rogozni, Goliji, Kopaoniku i Pešteru.
Posebno smo ganuti teškom borbom koju decenijama, da bi pomogli svojoj nepokretnoj deci, vode dvoje Novopazaraca, samohrana majka Bajra Suljević i samohrani otac Vukomir Tomović.
Ovo je deo iz pisma koje je, početkom februara, sa ukupno 400 dolara, iz Melburna u Novi Pazar uputila porodica Nedeljković sa molbom humanitarcu i našem saradniku Hidu Muratoviću da po 200 dolara uruči Bajri Suljović, koja godinama sama brine o nepokretnoj ćerki Arijeti i Vukomiru Tomoviću, samohranom ocu iz naselja Šestovo, koji bez ikakvih primanja i penzije sam izdržava od rođenja paralizovane i nepokretne sinove Ivana i Predraga.
Borba traje 27 godina
Svaka im čast, malo je danas takvih roditelja, zabrinuti smo za njihovo zdravlje i bogu se molimo da požive što duže kako bi, kao i do sada, mogli da brinu o njihovim najdražima: Arijeti, Ivanu i Predragu. Šaljemo im po 200 dolara, našu prvu pomoć koja, nadamo se, neće biti i poslednja. Ovo im je i poruka da nisu sami i da će uvek biti dobrih ljudi spremnih da im pomognu, dodaje se u pismu iz Australije.
– Svaka pomoć nam je dragocena, samo za kiriju, ogrev i struju mesečno nam je potrebno najmanje 200 evra… Da radim ne mogu, jer svakog trenutku moram da budem uz bolesno dete, a i zdravlje mi ozbiljno popušta, imam probleme sa srcem, baš se bojim kako ću dalje – priča Bajra Suljević dok u podstanarskoj sobici na periferiji Novog Pazara bdi nad svojom ćerkom Arijetom koja ne govori, ne ustaje i ne može sama da se hrani…
– Šta da radim, bog je hteo da bude ovako… Borim se punih 27 godina, dan-noć… Jedino sam bila odsutna nedelju dana dok sam zbog srčanih problema bila u bolnici. Samo ponekad pomogne mi rođaka… Ceo svoj život posvetila sam Arijeti nadajući se da će medicina napredovati i da će možda za nju biti leka… Još se nadam, mada je nada sve manja – priča ova hrabra samohrana majka koju je suprug ostavio još dok je Arijeta bila u stomaku, istog trenutka kada su im lekari saopštili da će roditi dete sa ozbiljnom anomalijom…
– Nikad se nije javio, niti pitao za ćerku, ni ja ga nisam tražila… Čula sam da negde u Nemačkoj ima novu porodicu. Da je bar pomoć države veća – jada se Bajra i naglašava da od socijale ne može ni ogrev da kupi…
Bog nas pogleda
– Da nije ovako dobrih ljudi mi bi gladovale… Hvala porodici Nedeljković i svima koji su nam mnogo puta pomogli, uvek u pravom trenutku – poručuje Bajra.
Sličnu životnu muku ima i Vukomir Tomović, nekada žitelj zabitog Pasijeg Potoka na Rogozni, a sada stanovnik novopazarskog prigradskog naselja Šestovo gde je uz pomoć čitalaca „Vesti“ svojevremeno izgradio kuću. Od pre nekoliko godina, od smrti supruge Zorke, Vukomir sam brine o sinovima Predragu i Ivanu, obolelim od teškog oblika mišićne distrofije i od malih nogu vezanih za invalidska kolica…
– Da bar kolica imamo… Raspolažemo samo jednima već dotrajalim koja Ivan i Predrag naizmenično koriste. Od kako smo u Novom Pazaru mnogo nam znači blizina zavoda Novopazarka banja gde Ivan i Peđa povremeno imaju rehabilitaciju, ali i pomoć dobrih ljudi sa svih strana sveta, mahom čitalaca „Vesti“. Kad god nam zagusti i ostanemo bez dinara, bog nas pogleda, pa nam neko iz dijaspore pošalje donaciju… Evo i ova iz Australije, od porodice Nedeljković, stigla nam je u pravom trenutku, baš kada nam je ponestalo ogreva, ali lekova za Ivana i Peđu. Hvala im beskrajno, ne znam šta bi mi i šta bi bilo sa nama da nije ovako dobrih ljudi – ističe Vukomir.
On naglašava da i njegovo zdravlje ozbiljno popušta i da strahuje: ko će brinuti o Ivanu i Predragu ako se on teže razboli ili ih zauvek napusti…
– Imao sam pakao od života i zbog mene ne bih žalio sutra da umrem, a zbog njih bi voleo da poživim stotinu godina… Šta bi oni ovako nemoćni i sami bez mene – pita se ovaj hrabri samohrani otac.
Katarina živa rana
Vukomir ima i trećeg zdravog sina Zorana koji, kad je nesreća u pitanju, „ide očevim stopama“, jer je i njegova petnaestogodišnja ćerka, a Vukomirova unuka, Katarina obolela od iste bolesti kao i stričevi Ivan i Predrag i vezana je za invalidska kolica…
– Ne znam šta smo to bogu zgrešili da nas ovako kažnjava. Od moje tri rane Katarina je najsvežija i najveća – priča Vukomir.
Hvala Australiji
Bajra i Vukomir ističu da im je ranijih godina pomoć stizala iz celog sveta, a poslednjih godina najviše iz Australije.
– Devedeset odsto pomoći stiže nam od dobrotvora iz ove daleke zemlje za koju nismo znali ni gde se nalazi, niti da tamo ima naših ljudi. Hvala im do neba, nadamo se da će i ubuduće biti uz nas, bog nek ih čuva i sreća prati – ističe Vukomir.
