Izraz „patološki lažov“ postao je česta etiketa za sve. Ali šta zapravo znači kada je nečija neiskrenost „patološka“?
Uprkos uvreženoj slici lukavih i gotovo karikaturalno zlih osoba, ta oznaka se u stvarnosti odnosi na vrlo mali broj ljudi i podrazumeva specifične obrasce ponašanja, pa čak i u muško-ženskim odnosima.
Reč je o obrascu ponašanja, a ne o zasebnoj bolesti priznatoj u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje, DSM-5. Iako na prvi pogled može delovati manipulativno, takvo ponašanje obično odražava dublji psihološki nemir i ranjivost, objašnjava psihijatrica dr Kristina Ni.
Drugim rečima, pravi patološki lažljivac nije nužno osoba koja pokušava da vam zagorča život, već neko čije ponašanje pokreću unutrašnji razlozi. U nastavku stručnjaci objašnjavaju ključne znakove.
Laži su stalno prisutne i deo su svakodnevice
Svako povremeno slaže, bilo da je reč o bezazlenoj laži ili pokušaju izbegavanja odgovornosti. Međutim, patološko laganje je gotovo stalna navika, kaže dr sc. Dru Kertis, vanredni profesor psihologije na Univerzitetu Teksas u Tajleru.
„Govorimo o proseku od devet do deset laži dnevno“, ističe dr Kertis, koji se bavi istraživanjima na ovu temu. U suštini, to je manje svesna odluka, a više automatska reakcija.
Lažu u svim situacijama i o svemu
Niko ne postaje patološki lažljivac zbog jedne svađe ili jednog izolovanog slučaja. Kako objašnjava dr Kertis, reč je o širem, hroničnom obrascu koji se proteže na gotovo sve odnose, situacije i teme. To znači da takva osoba ne iskrivljuje istinu samo kada je s nekim u sukobu ili ne ulepšava svoje kvalifikacije samo da bi impresionirala kolege, već kompulzivno laže porodici, saradnicima, na društvenim događajima i u usputnim razgovorima sa nepoznatim ljudima.
Ne lažu nužno iz očigledne koristi
S obzirom na izraz „patološki“, lako je pretpostaviti da osoba laže zbog pažnje, moći ili lične koristi. Međutim, „za razliku od strateških laži koje služe izbegavanju kazne ili ostvarivanju koristi, patološke laži ne donose očiglednu korist“, objašnjava dr Ni. Istraživanje dr Kertisa čak pokazuje da patološki lažljivci često nisu ni svesni da lažu. Motivacija je, kaže dr Ni, unutrašnja: želja da se osećaju vrednima, prihvaćenima ili da imaju kontrolu.
Mogli bi se, na primer, pretvarati da gledaju iste serije kao i prijatelji ili tvrditi da im je omiljena boja ona koja im se zapravo uopšte ne sviđa. Reč je o relativno bezazlenim lažima koje se razlikuju od namerne manipulacije ili svakodnevnih laži, poput tvrdnje da vam se sviđa prijateljeva loša frizura samo da ga ne biste povredili.
U nekim slučajevima, dodaje dr Ni, „oni možda iskreno veruju u delove sopstvenih lažnih priča“ ili su takvo ponašanje naučili još u detinjstvu od roditelja, iako stručnjaci napominju da je potrebno još istraživanja kako bi se razumeli osnovni uzroci.
Često ih je lako razotkriti
Budući da je laganje tako česta navika, patološki lažovi obično nisu naročito vešti u tome, kaže dr med. Oven Skot Muir, psihijatar iz Konektikata. „Vešti manipulatori ne žele da unište svoju sposobnost uspešne manipulacije, a razotkrivanje bi upravo to učinilo“, objašnjava dr Muir.
S druge strane, „patološki lažovi neprestano lažu, zbog čega je njihove tvrdnje komično lako proveriti”. Mogu se, na primer, hvaliti da su istrčali maraton, što se lako može proveriti na internetu, ili različitim prijateljima ispričati različite verzije iste priče.
Pate zbog sopstvenog ponašanja
Jedna od najvećih zabluda jeste da su patološki lažovi savršeno zadovoljni time što obmanjuju druge. „U istraživanju koje sam sproveo, mnogi su rekli da osećaju kajanje satima, pa čak i danima kasnije“, objašnjava dr Kertis. „Preispitivali bi sami sebe i pitali se: ‘Zašto sam lagao?'“
Ipak, taj osećaj ne zaustavlja nužno obrazac ponašanja. „To je zato što laž ispunjava i psihološku funkciju“, pojašnjava dr Ni. „Ona privremeno ublažava njihovu nesigurnost ili strah od odbijanja, što je čini nezdravim odbrambenim mehanizmom“ kojeg će se teško rešiti.
Za one koji su svesni svojih postupaka i žele da se promene, lečenje je manje usmereno na samo „zaustavljanje“ laganja, a više na razumevanje onoga što pokreće tu kompulziju i na razvijanje zdravijih načina suočavanja.
Dr Kertis navodi da je jedna od tehnika podsticanje ponašanja koja se žele češće viđati, poput govorenja istine, uz istovremeno ignorisanje laži. To je, ističu psihijatri, izuzetno težak proces, ali i proces koji pokazuje koliko je patološko laganje zapravo složeno, posebno u poređenju sa dramatičnim prikazima u medijima.
