Pred Višim sudom u Beogradu ove jeseni trebalo bi da se nastavi ročište po pet tužbi protiv NATO. Tužbe i odštetne zahteve podneli su nekadašnji pripadnici Vojske Jugoslavije i MUP Srbije navodeći da su oboleli od karcinoma usled korišćenja municije s osiromašenim uranijumom tokom agresije na SRJ 1999. godine.
I dok NATO tvrdi da je sporazumom sa SRJ iz 2005. godine izuzet iz ovakve vrste sporova, dotle njihovi advokati uzvraćaju da je još najmanje 3.340 obolelih od raka odlučno da ih tuži uvereni da će te sporove i dobiti kao što je to bio slučaj u Italiji gde je više od 300 obolelih italijanskih vojnika tužilo Ministarstvo odbrane – i dobilo te procese!
U ekskluzivnom razgovoru za „Vesti“ Vinćenco Rićo, predsednik Nacionalnog udruženja žrtava uranijuma Italije, objašnjava da građani Srbije ne treba da odustanu od borbe za istinom i da im je najbolje rešenje da pravdu potraže na sudu jer, kako ističe, „u pitanju je ratni zločin koji ne zastareva“.
Rićo je 24 godine služio u italijanskom ratnom vazduhoplovstvu i učestvovao u više mirovnih misija po svetu nakon čega su mu 2010. doktori ustanovili da je oboleo od retkog oblika karcinoma i da je to direktna posledica izlaganja osiromašenom uranijumu.
Italija je prva zemlja u svetu koja je obelodanila fatalne posledice upotrebe municije s osiromašenim uranijumom. Ipak, oboleli su tek kroz sudske postupke uspeli da ostvare svoja prava?
– Nacionalno udruženje žrtava osiromašenog uranijuma čine vojnici i civili oboleli od raka i rođaci preminulih, a uzrok ovih bolesti je izloženost osiromašenom uranijumu. Naše udruženje ima za cilj pomoć i zaštitu žrtava. Nažalost, u našoj zemlji, uprkos jasnim dokazima i dugogodišnjoj borbi da žrtve uranijuma budu priznate od strane države, italijanska politika nikada nije imala volje i hrabrosti da reši ovo pitanje. Trebalo nam je dugih 15 godina da uspemo u našoj borbi za istinom. Ukupno četiri istražna odbora je istraživalo efekte osiromašenog uranijuma, da bi tek četvrta komisija u svom konačnom izveštaju potvrdila da su „otkriveni šokantni problemi u oblasti bezbednosti i zdravlja tokom misija italijanskih vojnika u inostranstvu koji su doprineli sejanju smrti i bolesti“.
Stravična svedočenja
Međutim, tek u sudskim postupcima koji su pokrenuti to je i faktički dokazano.
– Tako je. I pored brojnih naučnih studija, nalaza parlamentarnih komisija, u praksi se nije dogodilo ništa. Kad smo izgubili svaku nadu da problem može da se reši politički, pravdu smo potražili na sudu preko svog advokata Angela Fjore Tartalje. On nam je i predložio da je za žrtve najbolji način da svoja prava ostvare u sudnici i već je dobio više od 300 osuđujućih presuda protiv ministarstva odbrane Italije.
Mnogo je kontroverzi. Šta su nesporne činjenice kad je reč o uzročno-posledičnim vezama obolevanja od kancera i municije s osiromašenim uranijumom?
– Neosporno je da je municija sa osiromašenim uranijumom korišćena na prostoru Balkana, u Iraku, Avganistanu, Somaliji, Libiji. Isti vojni lideri NATO, a posebno SAD, to su priznali. Takođe, nesporno je da italijanski vojni vrh nije obavestio osoblje angažovano u mirovnim misijama u ovim regijama o opasnosti od osiromašenog uranijuma niti im je obezbedilo bilo kakvu ličnu zaštitnu opremu. Takođe, nesporno je i više od 300 osuđujućih presuda protiv ministarstva odbrane Italije u kojima je advokat Tartalja, na svim sudskim instancama presuđivanja dokazao tu uzročno-posledičnu vezu. Na kraju, potpuno su nesporni rezultati analiza koje je uradila dr Rita Čeli, specijalista sudske medicine, bivši konsultant Istražne komisije za osiromašeni uranijum. Ona je dokazala da postojanje uranijuma 238 u koštanoj srži italijanskih vojnika koji su se vraćali iz misija iz pomenutih zemalja. Reč je o vojnicima kod kojih je ustanovljena „natprosečna učestalost onkoloških bolesti“, baš kao što je to sada slučaj kada je reč o vojnicima i civilima iz Srbije koji su bili u onim delovima zemlje gde je korišćena municija sa osiromašenim uranijumom.
Koliko je za obolevanja direktno kriv NATO?
– Što se tiče Balkana, a posebno Srbije, NATO je bila ta vojna alijansa koja je direktno ušla u sukob koristeći između ostalog i tone municije s osiromašenim uranijumom. Međutim, Irak je zemlja koja je neslavni svetski rekorder po količini kontaminacije. Više naučnih istraživanja pokazuju da je samo u od 1991. do 2003. godine na ovu zemlju bačeno oko 2.000 tona bombi koje su sadržale osiromašeni uranijum. U provinciji Babil, južno od Bagdada, 2004. godine zabeleženo je 500 slučajeva obolelih od raznih oblika kancera, da bi samo pet godina kasnije ta brojka bila neverovatnih 9.082 obolelih.
Vaša organizacija prikuplja i objavljuje stravična svedočenja obolelih italijanskih vojnika. Šta je zajedničko u svim tim ispovestima?
– Svedočanstva su dramatično slična. Niko, od vojnika do komandnog kadra koji je učestvovao u misijama po svetu, nikad nije obavešten o opasnostima i fatalnim posledicama koju municija s osiromašenim uranijumom izaziva. To nije učinjeno ni pre odlaska italijanskih vojnika na misije, ni tokom tog angažmana, a ni pošto su se vratili svojim kućama. Otuda i niko od tih vojnika nije ni bio opremljem, imao bilo kakvu valjanu zaštitu. Ali svi ti italijanski vojnici s kojima smo razgovarali navode da su istovremeno, ne samo američki vojnici već i njihove starešine tokom misija gde se koristila municija s osiromašenim uranijumom koristili upadljiva zaštitna odela i maske, kao i da su koliko god je to bilo moguće ograničavali svoj boravak u pojedinim zonama dejstava, odnosno kontaminiranim područjima. Još jedna je dramatična sličnost između svih svedočenja italijanskih vojnika. To je brzina kojom se njihova bolest razvijala. U mom slučaju, kancer je konstatovan nakon dve misije u Iraku.
Zataškavaju istinu
Ratni veterani i civili iz Srbije su krenuli putem italijanskih vojnika, da na sudu pronađu pravdu. Šta im savetujete?
– Upoznati smo s namerom vojnih i civilnih žrtava iz Srbije da podnesu tužbu protiv NATO i to je odluka za poštovanje zbog čega ih zdušno podržavamo. Uvereni smo i da su pravilno postupili što su odlučili da ih u tim sudskim postupcima zastupaju Srđan Aleksić i naš advokat Tartalja. Bez sumnje je reč o veoma važnim pravnim bitkama koje predstoje zbog čega je veoma bitno da žrtve zastupaju pravnici koji imaju ogromno iskustvo i stručnost. Činjenica da je Tartalja uspeo da dobije čak 300 tih sudskih procesa govori da je i te kako u materiji i da zna način kako se u pravnom smislu izboriti za pravdu.
Očekujete li uspeh kao u Italiji?
– Siguran sam da će vojne i civilne žrtve iz Srbije dobiti pravdu kakvu zaslužuju. Ali za nas ova borba nije prestala. I dalje moramo da se borimo za sve članove porodica vojnika i civila koji su umrli od posledica izloženosti osiromašenom uranijumu i drugim zagađivačima, ali i za sve one koji su teško bolesni. Takođe, ne prestajemo da se borimo da država konačno prizna istinu. Svesni smo toga da je reč o osetljivom pitanju jer zadire u vojne teme, ali to ne sme biti razlog da odustanemo i pomirimo se sa zataškavanjem istine. Omera (zavet ćutanja) mora da se prekine.
Koliko je izvesno da će Srbima to poći za rukom s obzirom na to da se NATO pozvao na imunitet pred srpskim pravosuđem?
– Korišćenje municije s osiromašenim uranijumom je ratni zločin. Ne postoji nikakav imunitet za ratne zločine.
Obolelo 8.000 vojnika
Kakva je situacija s obolelim vojnicima u drugim zemljama, članicama NATO koje su takođe učestvovale u mirovnim misijama?
– Imamo vrlo malo podataka koji dolaze iz drugih zemalja, članica NATO. U tim država se mnogo manje nego u Italiji priča o ovom problemu, pa su i podaci različiti i zavise od izvora do izvora. U Italiji smo nakon dugogodišnjeg mukotrpnog istraživanja i prikupljanja materijala došli do podatka da se može govoriti o najmanje 8.000 obolelih od različitih oblika kancera, kao i o 400 preminulih italijanskih vojnika usled ove bolesti.
Bitka s karcinomom
Kada je kod vas konstatovan kancer?
– Bilo je to 2010. godine. Prethodno sam u dva navrata bio u misijama u Iraku. Najpre 2004, a zatim i dve godine kasnije. Te 2010. lekari su mi konstatovali galopirajući neuroendrokrini kancer sa metastazama na jetri. Imao sam 39 godina kad sam završio u bolnici gde su doktori pokušavali da me spasu. Nije bilo lako da se ustane iz kreveta, ali sam uspeo snagom volje, želje da živim. Ispostavilo se da nisam bio jedini koji je oboleo tokom misije naše vojske. Ali najviše me je zabolelo to što sam posle 23 godine provedene u vojsci odjednom ostao prepušten sebi. U to vreme se o posledicama zračenja municijom s osiromašenim uranijumom još šaputalo po kancelarijama i lekarskim komisijama. Upravo to ćutanje je proizvelo stampedo nezadovoljstva među obolelima, ali i svima kojima je stalo do pravde. Na teži, brutalan način sam shvatio da si u nekom sistemu sve dok si mu potreban, a onda si prepušten sebi. Za ovih 12 godina borbe za istinom mnoge moje kolege su izgubile najvažniju bitku. Ostao sam bez mnogo starih prijatelja. Ukoliko izuzmemo bol i patnju svakog od nas i naših porodica, u svim ovim pričama zajednički imenitelj je tvrdoglava odlučnost države da nas ne prizna kao žrtve i da nam na svaki način uskrati to priznanje, a samim tim i penzije, obeštećenja, ali i da preuzme na sebe odgovornost. To njihovo ćutanje i odbijanje bole više nego naše rane.
Začarani krug
Vinćenco Rićo ističe da je na početku žrtvama osiromašenog uranijuma pripadnicima italijanske vojske najveći problem bio pokretanje istrage o tome da li su se razboleli u službi ili van nje.
– Upleli smo se u začarani krug nadležnosti, pa je tako osoba koja je trebalo da nešto istraži bila ujedno i osoba koja je to trebalo da zataška. U teoriji, ministarstvo odbrane preko Komisije za proveru treba da se bavi zaštitom svojih pripadnika u mirovnim misijama i da propisuje određene nivoe zaštite, kao što i kasnije treba da proverava istinitost tvrdnji obolelih da su dobili karcinom tokom tih misija. Ali, u praksi, to je bila nemoguća misija jer su čelnici vojske na svaki način pokušavali da zaštite ministarstvo odbrane i obrnuto. Tako smo i imali apsurdnu situaciju da je od 7.500 prijavljenih slučajeva obolevanja od karcinoma, ministarstvo odbrane odbilo 7.300 tih prijava – kaže Rićo i dodaje da je uveren da je tu načinjena katastrofalna greška ne samo vojnog već i političkog vrha države koje se, kaže, vodilo stavom da je bolje nešto ignorisati ili ućutkati nego se suočiti s problemom.
– Pokazalo se, nažalost, da pitanje obolevanja od posledica osiromašenog uranijuma nije završena priča, nešto što se dogodilo u prošlosti. I danas je veliki broj vojnika kod kojih se konstatuju razni oblici karcinoma. Mnogi od njih, plašeći se da će izgubiti službu, odlaze na hemoterapiju a da to nikome ne prijavljuju. To je „nečujno bolovanje“.
