Naoružavanje Prištine, predlog zakona o odbrani i vrednosti OVK i poziv na hapšenje onih koji kritikuju ovu organizaciju, formiranje monoetičke albanske vlasti u Bujanovcu, mogli bi da se protumače kao najave novih i pojačanih pritisaka na Srbiju zbog učvršćivanja njenih diplomatskih pozicija i poruke da će odbaciti svaki ultimatum o priznavanju tzv. Kosova, piše Politika.
Umesto pritiska na prištinske vlasti da ispune obavezu iz Briselskog sporazuma oko formiranja Zajednice srpskih opština, ali i da otvore tajne arhive OVK kako bi se rasvetlila sudbina nestalih sa KiM, neke zemlje Kvinte prećutno odobravaju nove radiklane korake Albanaca koji prete da destabilizuju region, piše beogradski list.
Takav scenario deluje kao pokušaj stvaranja veštačke ravnoteže i to u trenutku kada je Srbija diplomatski, vojno i ekonomski ojačala svoje pozicije i vratila pitanje Kosova za pregovarački sto.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pitao je zašto bi neko morao da se raduje uspehu Srbije i naglasio da su svi drugi računali da je naša zemlja onoliko uspešna koliko mogu da je podjarme ili da budu jači od nje.
„Još od Berlinskog kongresa Srbija nikad nije bila uspešnija od drugih u regionu. Znate kada je slučaj? Danas. Zato će pritisci biti sve žešći i jači“, precizirao je Vučić.
Istakao je da postoje zemlje koje su još od Berlinskog kongresa radile na rastakanju Srbije i srpskog nacionalnog korpusa i pomagale su sve strane koje su radile protiv Srba.
Vučić je poručio da su veliki gledali da naprave balans, kao i da su želeli da Srbija bude mnogo poštovana i uvažena, a takva im je bila samo kada je bila užasno slaba.
Na pitanje šta misli o predlogu za usvajanje zakona o vrednostima OVK, predsednik je naveo da privremene prištinske vlasti hoće da uvedu verbalni delikt i da nateraju sve Srbe da misle kao Albanci na KiM i da, ako kažu nešto drugačije, idu u zatvor.
„To vam je postala neka vrsta mode u regionu, da ne smete ništa da kažete ako drugačije mislite. Napravili su modele istine i ako izađete iz tog modela, biće opšta medijska hajka“, rekao je Vučić.
Da je forsiranje interesa albanskih elita iz centara koji su pokrovitelji kosovske nezavisnosti ponovo strateški pravac, svedoči i činjenica da se sa njihovim provokacijama suočavaju čak i regionalni saveznici Amerike i Nemačke, kao što su Podgorica i Skoplje, koji su deo NATO.
Tako su Albanci odbili da u podgoričkoj opštini Tuzi, gde čine većinu, obeleže Dan državnosti Crne Gore, a gotovo istovremeno njihovi politički predstavnici u Severnoj Makednoji posle izbora traže mesto, ništa manje, nego premijera.
Na osnovu istorijskih primera ovakav kurs Albanaca potvrđuje da se njihovi političari još nisu odrekli „velikoalbanske“ ideje.
Ovaj faktor korišćen je pre svega za slabljenje srpskog nacionalnog korpusa i stvaranje veštačke ravnoteže snaga u regionu, a njegov najbolji odraz je ono što se dešavalo na Kosovu i Metohiji. Baš takva regionalna dinamika ne izaziva nikakva podozrenja Vašingtona, Brisela i Berlina, što je za diplomatu Zorana Milojevića znak da se uklapa u geoplitičke ineterse tih centara moći.
Za Politiku kaže da je Zapad izabrao albanske političare za svoje igrače na ovom terenu, jer su oni kompaktna celina i uz to je kod njih još uvek prisutna retorika o nacionalnom buđenju, koja u odnosu na druge narode kasni više od 100 godina.
„Privrženi su i lojalni zapadnoj politici i u svemu što su zapadni geopolitički ineteresi. Protive se uticaju Kine i Rusije, zalažu se za proširenje Nato-a. Uz to, zauzimaju veoma važan geopolitički prostor, a takođe je veoma bitan i islamski element, jer kao sekularna zajednica, čvrsta su brana ekstremnom islamizmu što kontrolišu sa Zapada“, kaže Milojević.
Nemanja Starović iz Centra za društvenu stabilnost za Politiku navodi da su strane sile oduvek Albance posmtarale kao faktor koji može da po potrebi destabilizuje jednu ili više država Balkana, kao što je to slučaj s Kurdima na Bliskom istoku.
„Takozvana velika Albanija po pravilu im je bila korisnija kao mamac za Albance i pretnja za susedne države i narode, nego li kao stvarnost na terenu“, ocenjuje Starović.
Dodaje da je stvaranje „velike Albanije“ noseća ideja ovog nacionalnog pokreta još od druge polovine 19. veka, kada se formirao, i prisutna je u kontinuitetu do danas, bez obzira na to u kojim državama i pod kakvim političkim režimom Albanci žive.
Podseća da su tu ideju oni jednako baštinili živeći u okvirima Osmanskog carstva, Albanije kralja Zoga, pa potom Envera Hodže, prve i druge Jugoslavije, a to je slučaj i danas na čitavom području koje se proteže od Podujeva do Ulcinja.
„U današnjem vremenu poigravanje sa sporadičnom, implicitnom, ali nikada do kraja otvorenom i delatnom podrškom velikoalbanskoj ideji, predstavlja manevar onih koji suštinski osporavaju težnje Albanaca za priključivanje privilegovanoj porodici evropskih naroda. Vetar u jedra tom projektu je kroz istoriju dolazio niz različite političke vektore: centralnoevropski, isprva iz pravca Beča, potom Berlina, evroatlantski iz pravca Londona i Vašingtona, islamski iz pravca Istanbula i Persijskog zaliva, ali i sovjetski vektor nakon 1948.godine“, navodi Starović i dodaje da je najveći korak u tom pravcu načinjen 1999.godine.
Zoran Milivojević ističe da je sve što rade Albanci na KiM u skladu sa interesima Zapada, pre svega Amerike i Nemačke i dodaje da je velika zabluda to što se nama čini da oni navodno ne slušaju savete sa strane u vezi sa ZSO.
„Sve je to smišljena politika onoga što u suštini Zapad hoće, a to je pritisak na Srbiju, koja je po njima previše ojačala. Oni su godinama vodili kampanju priznanja Kosova, ali su posle diplomatskih uspeha Srbije, shvatili da ne mogu više od onoga što sada imaju da izvuku. Ceo taj projekat državnosti bledi i ne potvrđuje se ni spolja ni iznutra, a uz to u Prištini je problematična elita. U takvoj situaciji neće biti nikakve kampanje da ih što više zemalja prizna“, kaže Milivojević.
Ističe da će sada težište Zapada biti na tome da Srbija prizna Kosovo.
„Kada bi se to dogodilo onda bi bili rešeni njihovi interesi. Time bi se anulirali svi negativni elementi koji se javljaju u projektu državnosti Kosova. Centralni pritisak na Vučića koji neće to da učini upravo je povezan s tim“, rekao je Milivojević.
Bivši ministar insotranih poslova SR Jugoslavije Živadin Jovanović za Politiku kaže da se na pitanju Kosova ocrtavaju globalna kretanja i ambicije pojedinih faktora.
Kaže da najizdašniju, dugotrajnu i sveobuhvatnu podršku albanskom separatizmu na KiM pružala je i nastavlja da pruža danas, Nemačka, uverava Jovanović i dodaje da je jasno da takva podrška vodi stvaranju „velike Albanije“, pre svega na račun srpskog naroda, ali takođe i na račun Severne Makedonije, Crne Gore i Grčke.
Napominje da su ciljevi nemačke politike u suštini „ekspanzionistički i pokazuju utrkivanje sa SAD“.
„Nemačka pri tom koristi EU, u kojoj ima dominantnu poziciju, zatim NATO i sopstvenu ekonomsku i finansijsku nadmoć. Njeni ciljevi su slobodan i neograničen pristup Jadranu i Sredozemnom moru, saobraćajne veze prema Bliskom istoku i centralnoj Aziji i suzbijanje uticaja Rusije i Kine na Balkanu. U tome njeni interesi koincidiraju s intersima SAD“, kaže Jovanović.
Da su sada Nemci aktivniji navodi i Milivojević, koji podseća da se osmadestih godina u Bonu nalazila izbeglička vlada Albanaca s Kosova, na čijem čelu je bio Bujar Bukoši, i kaže da je sigurno da je BND radio na uspostavljanju saradnje, a kasnije i učestvovao u stvaranju tzv. Kosova.
Nemanja Starović navodi da ozbiljni narodi iz svoje istorije izvlače poruke i shvataju koliko je njihova sudbina određena geografskim položajem prostora na kojem žive, a što predstavlja gotovo nepromenljivu konstantu.
„U slučaju Albanaca, njihov položaj na geopolitičkoj periferiji Balkanskog poluostrva, zapadno od ključne Moravsko-vardarske doline, uslovljava nužnost saradnje sa susedima koju nikakav nivo podrške stranih sila ne može da nadomesti. Postoje naznake da albanski premijer Edi Rama poima suštinu te jednačine i shvata da bi njegov narod mogao imati nemerljivo veću korist od istorisjkog pomirenja sa Srbijom, nego li od konstantnog konflikta na koji Albance podstiču oni koji ih uz brojne izgovore i nesuvisla objašnjenja večito drže izvan sopstvenog kluba“, smatra Starović.
Živadin Jovanović navodi da je Kosovo postalo tačka preokreta u svetskim odnosima i da od načina njegovog rešavanja u velikoj meri zavisi da li će globalni poredak, bar u izvesnoj meri počivati na proncipima i Povelji UN, ili će se produbljivati haos sa pretnjom opšteg sunovrata.
„Jedno, međutim, mora biti jasno, nema mirnog i održivog rešenja po meri geopolitičkih interesa jedne, bilo koje sile ili grupacije. Srbija bi trebalo da zadrži i ojača svoje principijelnepozicije, zahtevajući poštovanje svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta u skladu s Poveljom UN, Rezolucijom 1244 SB UN i svog Ustava. Na toj osnovi u buduće može računati na još širu i snažniju međunarodnu podršku. Treba da se čuva bilo kakvih laviranja između tih vrednosti i nekakvih obećanja ili finansijsko-ekonomskih ponuda. Za mir i stabilnost nisu dovoljna obećanja i garancije onih čiji je cilj manja i slabija Srbija“, kaže Jovanović.
Na osnovu tajnog ugovora između Vašingtona i Prištine, pre nekoliko dana, na Kosovo je stigao kontigent oklopnih vozila koje su prištinske vlasti kupile od SAD. Zamenik portparola Ministarstva spoljnih poslova Rusije Aleksej Zajcev izjavio je da se zamisao Vašingtona sastoji u tome da pomogne kosovskim Albancima da formiraju sopstvenu „vojsku“, ali da se time grubo krše tačke Rezolucije 1244 SB UN.
Nemanja Starović kaže da oružje koje Berlin i Vašington poslednjih meseci isporučuju Prištini i Tirani podstiče iluzije one većine među Albancima koja veruje da 1999. i dalje traje, kao i da je moguće nekakvo konačno rešenje albanskog nacionalnog pitanja na isključivu štetu Srba.
„To se, na njihovu žalost, ne može i neće desiti. A čak i kada bi silom moćnih saveznika ostvarili ciljeve zacrtane u 19. veku, to im suštinski ne bi puno koristilo pred suočavanje s izazovima savremenog doba. Potrebno je, stoga, da dođe do promene paradigme kod Albanaca, kojima bi težnju za velikom državom trebalo da zameni rad na izgradnji uspešne i prosperitetne nacije, rad koji može uroditi plodom jedino ako bude predstavljao zajedničko pregnuće svih naroda u regionu“, kaže Starović.
Živadin Jovanović, pak podseća da je u Nemačka u novijoj istoriji učestvovala u finansiranju, naoružavanju i obuci separatista i terorista tzv. OVK, podsećajući da je ona imala aktivnu ulogu u agresiji NATO 1999. godine, a bila je među prvim zemljama koje su 2008. priznale jednostrano ilegalno otcepljenje koje su proglasili bivši lideri terorističke OVK.
