– Polovina se odselila nakon izgradnje brane Gazivode, od preostalih polovina je otišla posle proglašenja Kosova za nezavisno. Bojimo se da ćemo i mi koji smo rešeni da ostanemo morati da odemo, jer je nakon uspostavljanja integrisanog prelaza na Brnjaku, život postao težak i nepodnošljiv – priča Milija Jakovljević i naglašava da je integrisanim prelazom selo podeljeno na dva dela i da kod komšije mora "preko carine", "kozjim stazama" ili čamcem preko jezera Gazivode.
Laži iz BeogradaUspostavljanjem integrisanih prelaza, koji su drugo ima za klasičnu granicu, prekinute su nam sve veze sa Raškom i Srbijom. Na prelazu nas kontrolišu i Albanci i naši policajci iz Srbije, nemoguće je više prebaciti tele ili svinju na pijac u Rašku, niti je iz Raške moguće bez plaćanja carine dovesti veštačko đubrivo, brašno, lekove… Sve to događa nam se dok u Beogradu trube kako smo još jedinstvena država – priča Branko Petrović iz pograničnog sela Postenje. |
Da bi stigao do opštine Zubin Potok on i njegovi seljani moraju da se vrate do mosta preko jezera, pa potom da stanu u red na prelazu Brnjak gde ih albanski carinici trkeljišu ako u gepaku imaju paket čipsa ili boks cigareta. Da bi izbegli carinu i bliske susrete sa albanskim policajcima prinuđeni su da se do Zubinog Potoka probijaju alternativnim pravcima preko Previje i Čečeva što je prava mora.
– Nosio sam 50 kilograma gvožđa za izgradnju kuće i nisu mi dali da prenesem, traže neke papire koje mi nemamo i ne možemo da obezbedimo. Išli smo u opštinu, molili se i žalili, ali ništa se nije promenilo – priča žitelj Brnjaka Vlastimir Jeremić i naglašava da maltretiranja svakodnevno, nekada i po nekoliko puta, doživljavaju deca koja idu u školu, studenti, radnici, poljoprivrednici….
Mnogi se zbog dece sele, pa je broj đaka u osnovnoj školi "Petar Kočić" iz dana u dan sve manji.
– Leti se nekako i snalazimo, a zimi je triput teže. Sneg zaveje alternativne pravce, jezero se zaledi, pa pešice ili kolima do drugog dela sela prevalimo po desetak, a do opštine Zubin Potok i po 20 kilometara – priča meštanin Brnjaka Milojko Dobrić.
Sa gotovo istim nevoljama suočavaju se i žitelji Jarinja, koje je takođe podelio integrisani prelaz, ali i meštani Postenja, Šarpelja, Bistrice i drugih sela na granici opština Raška i Zubin Potok.
Ljudi su prinuđeni da tumaraju alternativnim pravcima, pešače satima, nose namirnice na leđima ili lome kola seoskim putevima. Đake i studente proveravaju na prelazu Jarinje, nekada čekaju satima, mnogi roditelji zbog toga prebacuju decu na školovanje u Rašku, Kraljevo ili Novi Pazar, a naše škole ostaju bez đaka, posle potpisivanja Briselskog sporazuma, koji nam ništa dobro nije doneo, mnogo Srba tiho je napustilo ili se sprema da napusti severni Kosmet – žali se Milutin Stefanović, predsednik Mesne zajednice Lešak.
Na nišanu
Mi smo decenijama bili životno vezani za opštinu Raška, a mnogi Raščani poslovno, školom, fakultetom i na druge načine vezani su za Lešak i Leposavić. U poslednjih desetak godina dešavalo se da smo danima bili odsečeni od sveta, da su nas vojnici Kfora držali na nišanu i da nam nisu dali ni na groblje da odemo – priča Milenko Babić iz Šarpelja.
Dugo putovanje u Veliku Albaniju
U potopljenoj dolini Ibra ili Ibarskom Kolašinu, pre izgradnje brane Gazivode, živelo je više od 10.000 Srba. Dok je voda plavila njihove kuće, kosovske vlasti nisu dovoljavale da se presele na neku drugu lokaciju oko Zubinog Potoka ili Kosovske Mitrovice već su ih noću tovarili u kamione i izbacivali na poljane oko Kragujevca i Kraljeva. Ostali su uglavnom oni koji su bili u brdima. Godinama nije bilo mosta preko jezera, pa su se nenaviknuti na vodu i nenaučeni da plivaju davili ispadajući iz improvizovanih čamaca ili u pokušaju da prepešače zaleđeno jezero. Danas je u Ibarskom Kolašinu ostalo manje od 1.000 Srba, i njih Albanci žele da raznim pritiscima rasele u Srbiju, a umesto konkretne pomoći od Beograda dobili su Briselski sporazum za koji veruju da ih vodi u Veliku Albaniju. |
