Povod dolaska ekipe "Vesti" ovoj mnogočlanoj porodici je donacija koju su dobili od dobročiniteljke Radmile Božić iz Kanbere, u iznosu od 210 evra u dinarskoj protivrednosti.
O prispeću priloga plemenite Rade Božić, koja je zajedno sa prijateljima prikupila ovu pomoć na proslavi rođendana, već smo pisali, a glava porodice Goran Nešić, dar je ubrzo podigao u obližnjoj banci.
Ovaj vredni 43-godišnji poljoprivrednik i nadničar, kao i njegova tri godine mlađa žena Negoslava, domaćica, dočekali su nas sa osmehom na licu. Dolazimo do visoke nedovršene kuće, nakalemljene na strminu, u useku brda. Penjemo se stepenicama i ulazimo u prostranu sobu sa kuhinjom. Kupatilo je bez pločica, ali sa kadom, tekućom vodom… Tu je još jedna omanja soba za sve Nešiće.
– Pre svega, hvala dragoj Radi Božić i svim njenim prijateljima do neba! Stostruko im se vratilo. Novac trošimo kako treba, na najnužnije potrebe. Deo ćemo sačuvati i za prinovu, pošto ćemo tada biti najviše izloženi troškovima. Ne smemo da dozvolimo da bilo ko bude gladan. Ne rađamo decu da bi bila siromasi. Kad god ima posla, idem u obližnju šumu u seču drva. Sa testerom sam pravi majstor i za dan, od jutra do mraka, napornog rada uzmem 20 evra. Jeste teško i opasno, ali navikao sam. Stekao sam iskustvo i radim. Snaga me još drži. Mora se, samo što posla nema često. Bavim se i
poljoprivrednim radovima u planinskom selu Urvič, koje je između Hana i Džepa. Tamo su mi ostareli roditelji. Otac se drži i pomaže nam, a majka je više u postelji zbog bolesti. Imamo dve krave, koje nas hrane. Sad smo ostavili još jedno žensko tele, tako da za mleko ne brinemo. Tu su svinje, kokoške i baštica. Bez toga, ne znam kako bismo… – kaže Goran, kome je rodbina ustupila nedovršenu kuću.
Ko radi, ne boji se gladi– Moj Goran je vredan i radan, kao i deca. Zato se ne bojimo ničega. Pomažu nam dobri ljudi iz dijaspore, pa nam je sada je malo lakše. Hvala im gde čuli. Istina, mi to nismo tražili, pošto je to za nas sramota. Navikli smo da živimo od svog truda i rada. Reporteri "Vesti" su nas pronašli i rešili da pišu o našoj složnoj porodici. Samo smo jedno tražili, a to je da o nama pišu, onako kako jeste. Bez ulepšavanja ili prizvuka da tražimo milostinju i hvala im. Nismo sa ulice, niti smo bez pameti. Smatramo da smo normalna srpska porodica, koja će početkom jula imati devetoro ili desetoro dece. Znamo da je to mnogima neobično, ali ne tražimo da imaju razumevanja za to. Zdravlja samo i za sve ostalo ćemo se već nekako snaći – veli Negoslava. |
U međuvremenu, pozdravljamo se sa njegovom decom. Tu su: Milan (14), Aleksandra (13), Luka (10), Vesna (8), Andreja (7), Jelena (5), Lena (3) i najmlađa Dunja, koja ima 15 meseci. U kući Nešića su graja i smeh. Deca su vesela i to pokazuju. Nekome se i uvek nešto prijede, ali majka Negoslava pazi da su svi podjednako namireni.
– Hleba uvek imamo. Mesim i pečem u tepsiji. Toga mora da ima, ali i mleka, sira, krompira, malo zimnice. Mesim im i pite. Važno je da nisu gladni, da idu u školu i uče, a ovi najmlađi da se igraju i budu radosni. Kad su svi na okupu, priči nikad kraja, kao i sitnim nestašlucima, a to znači da su zdravi i živahni, što donosi radost meni i Goranu – ističe Negoslava.
Starija deca idu u školu u Hanu. Milan je u osmom razredu, nema jedinica, mada nema još ni petica. Aleksandra je u sedmom, bori se da bude vrlo dobra, Luka je u četvrtom, Veljko u drugom, a Andreja u prvom razredu, i oni su zapeli da budu odlični. Jelena i Lena su u predškolskom i vole da crtaju, stalno traže blokove i bojice.
POZIV DONATORIMAAko želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Zahvaljujući prilozima plemenitih čitalaca "Vesti", takođe iz Australije, o čemu smo pisali, Aleksandra i Vesna su bile na ekskurziji. Pune su prelepih utisaka. Čini im se da nikad nisu bile toliko srećne. Aleksandra je videla i obišla Beograd i Novi Sad, a Vesna Vranje i Vranjsku Banju. Iako, ovoj porodici uvek nešto nedostaje u materijalnom smislu, ljubavi imaju napretek.
Deca rastu, smenjuju se i godišnja doba, pa im adekvatne garderobe često ponestane. To im stvara najveće probleme, ali optimisti su. Zahvaljujući dobrim ljudima, kupiće se svima po nešto. Negoslava ima svesku u kojoj piše šta treba kupiti, po redu. Nema za sve u isto vreme.
– Molimo Boga da glavešine iz opštine sagledaju Gorana i nađu mu bilo kakvo stalno zaposlenje. Zbog dece! Da njima olakšaju život koliko je to moguće. Mi se ne žalimo, radićemo. Ali, godine će činiti svoje, Goran neće moći da radi od jutra do mraka po šumama. Obećali su mu neko radno mesto, a nama nije preostalo ništa drugo nego da im verujemo – kaže Negoslava na rastanku.
Slogom i ljubavlju do boljeg sutra
Sve što zaradi, Goran donosi kući, a uveče se svi dogovaraju šta će kupiti. Hrana i odeća su na prvom mestu. |
