Cistler zastupao i pravo i pravdu

Ambasador Johanes Ajgner

 

Ajgner je čestitao glumcima i autorima filma i ocenio da je to delo značajno jer brani pravnu državu.

– Film ima puno veza sa Austrijom a najbitnija poruka koja se odnosi na danas, ovde i svuda, jeste način na koji je doktor Rudolf Cistler shvatio ulogu branioca i službenika pravde – rekao je Ajgner.

Ovacije na beogradskoj premijeri filma   Golgota i časna služba Atentatori su 28. oktobra osuđeni, petorica na smrt, a ostali na 20 godina robije jer su bili maloletni, a Cistler je 24 sata po okončanju suđenja prognan iz Sarajeva. Živeo je u Zagrebu, a u Sarajevo se vraća 1918. Drugi svetski rat zatiče ga u Zagrebu, gde ga ustaše odmah hapse i deportuju u zloglasni Kerestinec, ali ga supruga Nemica spasava dokazujući da nije Jevrejin. Nakon rata, Cistler se vratio u Sarajevo gde je njegova kćerka Vanda dugo godina bila operska primadona. Dao je u životu samo jedan intervju, 1937, i napisao jednu knjigu, "Kako sam branio Principa i drugove". Umro je 1960. godine.

On je rekao da je nebitno da li su pripadnici Mlade Bosne bili jugoslovenski junaci, socijalni romantičari, borci za socijalnu jednakost ili slepi ideolozi već kako je Cistler zastupao pravdu i pravo. Scenograf Srđan Koljević rekao je da je tema filma iznenađenje za gledaoce jer svi misle da o Sarajevskom atentatu znaju puno, iako zapravo ništa o tome ne znaju.

– Bilo mi je interesantno da sa strane sagledamo priču o braniocu Gavrila Principa po službenoj dužnosti, što takođe niko nije znao – rekao je on.

Koljević je dodao da je pre 20 godina počeo da istražuje priču o Cistleru kada je pročitao stenogram sa suđenja Principu i otkrio jednog zaboravljenog heroja. Prema njegovim rečima, u prvom planu filma su pripadnici Mlade Bosne Veljko i Jovanka Čubrilović, ali da su ga zanimale sve generacije upletene u Sarajevski atentat i kako se to odrazilo na njihove živote, zato što je ljudska dimenzija bitna za razumevanje događaja. Koljević je rekao da je film zasnovan na primarnim istorijskim i dokumentarnim izvorima kao i svedočenjima učesnika Sarajevskog atentata a ne na interpretacijama.

Priča prati događaje nakon atentata, 12. oktobra 1914. kad je počelo suđenje mladobosancima pred sarajevskim Okružnim sudom. U dvorani Vojnogarnizonskog suda tužilac Franjo Svara optužio je 25 osoba za veleizdaju, tvrdeći da su na silu hteli da otcepe BiH od Austrougarske i pripoje je Kraljevini Srbiji. Krivi su, rekao je on u prvom obraćanju, i za ubistvo prestolonaslednika iz zasede.

Dan kasnije, na istorijsku scenu stupio je Rudolf Cistler rekavši da se mladobosancima može suditi za "ubistvo", ali ne za "ubistvo prestolonaslednika" jer zakon u Bosni ne poznaje posebnu zaštitu prestolonaslednika. Osporio je i optužbu za veleizdaju, pozivajući se na Sanstefanski mir po kojem je Turska 1878. pristala na okupaciju BiH, ali je suverenitet ostao na strani sultana. Pošto BiH nije u sastavu monarhije, optuženi nisu mogli da je otcepe i pripao je Kraljevini Srbiji. Uz to, tvrdio je, aneksija BiH nije pravno utemeljena jer nije ratifikovana u austrijskom i ugarskom parlamentu.