Momo Kapor je bio simbol Beograda i grad će mu u znak zahvalnosti na Adi Ciganliji, "mestu koje je toliko voleo", podići spomen obeležje, izjavio je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas na komemoraciji povodom smrti tog poznatog književnika, slikara i novinara, dugogodišnjeg saradnika i prijatelja naše kuće "Vesti".
"Beograd je Momi bio centar sveta, svojim stvaranjem davao je energiju i šarm ovom gradu. Momino mesto ostalo je prazno", rekao je Đilas na komemorativnom skupu u Skupštini grada Beograda.
"Nema ničega u Beogradu što čarobnjak Kapor nije opisao. Što mu nije stalo u priču stalo je u sliku", rekao je akademik Dobrica Ćosić.
Slikar Miloš Šobajić je naglasio da je Beograd bez Mome Kapora prazan, tužan i pust.
"Ako bi jednom Beograd, kao Atlantida potonuo, po Kaporovim knjigama i crtežima mogao bi se obnoviti do najsitnijeg detalja", rekao je pesnik Rajko Nogo.
Na sahrani opelo je služio vladika Atanasije Rakita, koji je potom govorio o Kaporovom životnom putu, o odrastanju bez majke, o tome koliko je poštovao ljude, prijateljujući sa njima ne pitajući za veroispovest, ali da je svoju pravoslavnu veru i njene običaje, posebno krsnu slavu svetog Jovana, uvek poštovao i slavio.
Došli su da ga isprate "obični" Beograđani o kojima je kao svojevrsni hroničar ovoga grada neprestano pisao, ali i njegova braća po peru i kičici i ličnosti iz javnog i kulturnog života grada, Srbije i Republi Srpske.
Među njima bili su Ljubivoje Ršumović, Nikola Kusovac, Dušan Kovačević, Igor Mandić, Milorad Vučelić, Vuk Bojović, Rada Đuričin, Vojislav Koštunica, Radmila Hrustanović, Kornelije Kovač, Mirjana Bobić Mojsilović, Miloš Šobajić, Slobodan Rakitić, Adam Puslojić, Aleksandar Berček, Olja Becković…
Po izričitoj Kaporovoj želji na sahrani je govorio pesnik, akademik Matija Bećković.
Opraštajući se od "sabrata i kuma", Bećković je rekao da je smrt Mome Kapora jedinstvena prilika da se vidi je li Beograd živ, ili nije.
"I već na njegovom ispraćaju uveravamo se da je još živ 011 i da najvrelijim suzama oplakuje svog omiljenog pisca i najvoljenijeg građanina. Od velike gospode koju je Beogradu podarila Hercegovina, Momo Kapor ostaje među najvećima kao i ponajveći Beograđanin među Beograđanima", rekao je Bećković.
Napisao je koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela likovna akademija, primetio je on.
"U višegodišnjoj bici sa opakom bolešću upisao se u znamenite hercegovačke junake, mirno gledajući smrti u oči. Više je mislio na svoju redovnu rubriku nego na svoju boljku, i kada mu se uzimao govor i slabio vid nije se odvajao od pribora za crtanje i pisaće mašine", podsetio je Bećković.
Do poslednjeg daha, kako je primetio, zamajavao je smrt.
Podsetio je, takođe, da je Kapor svojevremeno zapisao da ga istorija nikada nije zanimala i da "njegovo porodično stablo ne ide dalje od njegovih đonova".
"Pa ipak, kada je došlo stani-pani i bio primoran da bira samo jedno, ovaj najgradskiji i najmoderniji pisac čiji su đonovi držali korak sa vremenom, ni za blago i slavu celog sveta nije dao ni svoj rodolsov, ni zemljani pod svoje kuće u Mirilovićima", rekao je Bećković.
Momo Kapor je, dodao je Bećković, bio je od onih ljudi koji ne mogu da ostare i ostao je mladić i u 73. godini.
"Smrt je odnela ono što je njeno. Dokopala mu se tela, ali njegovom delu nije naudila nego ga učinila još vidljivijim i neponovljivijim nego što je bilo", rekao je Bećković.
