Povodom obeležavanja 20-godišnjice NATO bombardovanja SRJ prisećamo se najupečatljivijih priča za koje smatramo da ne treba da odu u zaborav, a objavljivljivali smo ih u „VESTIMA“ tokom tih tragičnih događaja.
Aleksinac ima neku zlu kob… To je prvo što sam pomislio kad mi je javljeno da je moj rodni grad zadesila nova velika nesreća u noći između 6. i 7. aprila, kad je NATO avion izručio tri smrtonosna projektila na ovu mirnu pomoravsku varošicu. Nova tragedija u kojoj su stradali sgtanovnici, a među njima i moji roditelji, otac Dragoljub i majka Zagorka, prosvetni radnici u penziji.
Saznao sam za „jugoslovensku Hirošimu“, kako su japanski novinari nazvali pokošeni Aleksinac, nakon samo dvadesetak minuta pošto su sgresori načinili zlodelo. Čak pre mog brata Tomislava, inače dopisnika „Politike“ iz Niša, koji je na nekih 30 kilometara od Aleksinca.
– Bio sam šokiran, nemoćan da pomognem. Ruke su mi bile vezane jer u to doba noći nisam imao nikakav prevoz. Morao sam da sačekam jutro i čim je svanulo seo sam u autobus za Niš gde je tata ležao u bolnici. Toma me je obavestio da je mama prošla s manjim povredama, da je dobro i da je smestio kod dvoje tašte, dok je tata ozbiljno nastradao. Štaviše nisam verovao da je živ. Jer, brat mi je tako govorio o njegovim povredama kao da me priprema za najgore. Te smrskana potkolenica, pa onda problem s kičmom, najzad i oštećenje grudnog koša. Maltene sam se pripremio da čujem najcrnju vest.
Kada sam video Tomu rekoh mu: „Sad me pogledaj u oči i reci mi da je živ“. Dobio sam potvrdan odgovor.
Ulice plivale u srči
Tata je u međuvremenu operisan i stanje mu je bilo stabilno. Ušao sam da ga vidim. Oči su mu odavale neizmernu tugu. Potom smo se uputili ka Aleksincu pored kojeg sam prošao tog jutra sa suzama u očima. Stigao sam u gradić gde sam odrastao i proveo mladost. Imao sam knedlu u grlu. Toma je usput pokušao da me pripremi za još jedan šok, mada sam već video slike razrušenog Aleksinca, n aše ulice i kuća među kojima je bila i naša porodična. Peške, sa fotoaparatom na ramenu, prošao sam kroz samo kroz gradsko jezgro u kojem su stradale stambene zgrade, poslovni objekti, tržni centar, Dom zdravlja i Hitna pomoć. Ulice su plivale u srči.
Polako sam krenuo ka našoj ulici Vuka Karadžića, udaljenoj svega nekoliko stotina metara od strogog centra, koja je bila meta jednog od tri projektila koji su pali na Aleksinac. Osećao sam sve veću tegobu, suze su mi navirale na oči, ali nisam uspeo da zaplačem. Nizala se ruševina za ruševinom. Ni sam ne znam kako sam stigao do mesta na kojem je pre nekoliko dana bio naš dom, a koji sada nema ni vrata ni prozora, u kojem je sve razvejano i razbijeno, u strahovitom lomu. Kročio sam u dvorište i prvo na šta sam naišao bio je beli papir, očigledno fotografija okrenuta naopačke. Bila je to slika moje mlađe ćerke Ane. Žurili smo da ispraznimo kuću ne bismo li sačuvali ono malo stvari koje su ostale čitave. U svoju sobu nisam žele da uđem, prepustio sam to rođacima i drugarima.
Nisam imao snage ni da otvorim brojne albume na koje sam naišao. Oni su čuvali toliko uspomena. Između ostalog , na moj drugove iz Učiteljske škole koji su se zapošljavali ko zna gde u bivšoj Jugoslaviji, Hrvatskoj, Bosni, tako da nemam pojma šta se sa njima doghodilo u prošlom ratu. Uprkos svemu, slike su mi se vraćale, letele kroz glavu, na dodir svke fotelje ormana, svake stvari u kući.
Rastao sam možda u najlepšoj aleksinačkoj ulici, tik pored reke Moravice, koja nosi nazim po najvećem srpskom prosvetaru Vuku Karadžiću. Ne znam da li je to slučajno ili namerno, ali u njioj se nastanio veliki broj učitelja, nastavnika, prosvetara i bibliotekara. Uostalom, Aleksinac je bio i jeste jedan od najvećih prosvetarskih centara u Jugoslaviji, sa 120 godina dugom učiteljskom tradicijom. Naime, 1972. godine Učiteljska škola, koja je posle prerasla u Pedagošku akademiju, slavila je 100. godišnjicu postojanja. A, ja sam imao tu sreću da budem u poslednjoj generaciji đaka ove škole, odnosno prvoj na akademiji. Za razliku od mene, brat Toma, koji je tri godine stariji od mene, pohađao je gimnaziju. Međutim u komšiluku smo imali i mnogo sportista, a samo nekoliko ekonomista i inženjera.
Sećanje na mladost i radost
Ulica mog detinjstva je slepa, a dugačka toliko da je u nju uspelo da se smesti svega dvadesetak porodičnih kuća i tri stambene zgrade, četvorospratnice. Sve kuće su građene ortački, što znači da su imale po dva ulaza, u svakoj od njih živele su po dve porodice. Naši roditelji su teškom mukom, podiglikrov nad glavom, zajedno sam kumom Miroslavom Miletićem, profesorom srpskog jezika i njegovom suprugom Zagom, profesorkom ruskog jezika. Uselili smo se 1966. godine maltene u još nedovršenu kuću samo da bismo pobegli od podstanarskih jasli. Onda smo zasukali rukave zajedno sa ocem, kumom i komšijama da se sve što pre završi, da se uvede telefon i obezbedi udoban život.
Bila je to prelepa ulica. Mirna, doterana, za primer u celom Aleksincu, pa i šire. Ulica radosti i mladosti u kojoj su se okupljala deca iz celog grada jer je bila najbezopasnija za igru. Uvek je odzvanjala dečjom grajom i smehom. Tu smo pravili raznorazna sportska igrališta,m fudbalsko , košarkaško rukometno, šta vam oadne na pamet, tak9o da je lopta neprestano tupkala po zemlji. Svakodnevno smo organizovali utakmice, čak i noću , a kao reflektor nam je služila jend almapa ispred naše kuće, sve dok nije uvedena ulična rasveta. Gajili smo ogromnu ljubav prema sportu, što smo kasnije preneli i na našu decu. U našoj porodici otac Ljuba je bio poznatcentrafor ražanjskog okruga , a i njegov brat je bio dobar fudbaler. Sportsku tradiciju nastavlili smo i brat i ja, mada su roditelji bili protiv toga jer su mislili da ćemo zapostaviti školu. Toma je bio jedan od najuspešnijih košarkaša u Aleksincu i završio je karijetru u Studentu iz Niša, dok sam ja bio drugi fudbaler aleksinačkog Napretka koji je otišao u savezni rang, u FK Bor iz Bora.
Moj otac je inače bio stanovnik predratnog Beograda i doživeo je bombardovanje prestonice 6. arprila 1941. godine u samom centru grada, ispred zgrade Radio Beograda. Pošao je tog jutra da odnese ručak svom ocu, železničaru, u Nemanjinu ulicu Tada je prošao bez ogrebotine. Potom jeprošao bez orebotine. Potom je bio učesnik rata nakon kojeg su onmajka pošli u Ražanjski okrug da, kao učitelji opismenjavanju narod. Ubrzo je napustio učionicu i postao direktor, a penziju je dočekao na mestu sekretara Zajednice obrazovanja u aleksinačkom okrugu
Sudbina se poigrala
Živeli smo kao velika složna porodica. Svake večeri u drugoj kući se mesila pogača, svraćalo se na piće i kafu bez najave i kucanja, stalno se tražio povod za druženje i čašćavanje. Dok smo mi deca visili na ulici oni su igrali karte i šah, zabavljali se svojim okućnicama i baštama. Nije im bio potreban ni majstor ni moler ,stolar, mehaničar.
U prvom komšiluku osim kumova i njihovog sina Saše, dugogodišnjeg fudbalera Napretka, Rudara i Morave, kome sam ja kumovao na venčanju, živi jedan od najboljih mojih drugova Dragan Stevanović-Šofer, čija je kuća sad porušena da temelja. Srećom, njegovi roditelji Branko i Brana, učitelji u penziji, samo su lakše povređeni, supruga i deca su bili u selu kraj Aleksinca, a on je zajedno sa bratom Miroslavom mobilisan. Šoki je bio uspešan junior i omladinac Napretka, ali ono što ga je prevashodno zanimalo su bili automobili. Žarko je želeo da postane automobilski as, ali je zbog siromaštva nikad nije uspeo sebi da ispuni želju. Kuću do njegove direktno je pogodio projektil. Kakva ironija sudbine! To je bio dom Dragana Miladinovića- Dudurlije, čoveka koji je osiguravao kuće, budući da je bio službenik Osiguravajućeg zavoda „Dunav“. On, njegova supruga i ćerka Nena, na našu veliku žalost poginuli su te noći. Sin, lekar je mobilisan, dok su snaja Vukica i njihovo dvoje dece, koji su takođe bili u podrumu, pukim slučajem izbegli nesreću.
Prekoputa nas je kuća Radojice Stojanovića, bivšeg desnog beka Napretka, a do njih stanuje Dragan Bokser, svojevremeno prvak Srbije, otac četvoro dece.
S druge strane Stojanovića živi porodica Živadinović. Njihov sin je retko igrao fudbal sa nama jer je više voleo kuce i mace, tako da je postao ugledan veterinar, dok je ćerka Selena završila arhitekturu. Iako se odselila iz Aleksinca ona je predano i s puno ljubavi gradila rodni grad. Zapravo, toliko nas je malo bilo u ulici da smo svi bili pravi komšiluk. Počev od Miće Trube, legende aleksinačkog fudbala, čija je kuća bila na početku Vuka Karadžića, preko Rakočevića, Dragićevića i mnogih drugih. Lepe, udešene kuće u koje smo utkali svoj život sada su potpuno uništene. Manje ili više, ali sve su ostale bez krova, pomerene u temelju, napuklih zidova…
Svaka reč suvišna
Ne znam da li smo imali lepše detinjstvo ili mladost u ovom gradiću. Toma i ja smo bili i ostali bliski, mada smo potpuno različiti, a najčešće smo umeli da se posvađamo, zbog večitih rivala Zvezde i Partizana. Pri tom, jako retko smo izlazili zajedno. Svako je imao svoje društvo, on košarkaško, ja fudbalsko. Glavno sastajalište mog klana je bila poslastičarnica Ace Pljačke, bivšeg fudbalera Napretka, u centru grada, gde smo pod obavezno svraćali na baklave, tulumbe i sladoled. Čuveni sladoled koji sam morao da pojedem svaki put kad sam kasnije dolazio u Aleksinac. Jedno vreme je to bila i picerija da bi konačno postao kafić, stecište svih tamošljih sportista. Sport je bio najvažnija stvar za mene.
Druga ljubav je bila muzika. Vodio sam razglasnu stanicu u Učiteljskoj školi, a zajedno sa mojim dobrim drugom Vladom Jankovićem koji je postao naš poznati akademski slikar, radio sam kao disk džokej. Nas dvojica smo organizovali igranke u školi i Domu kulture, bili smo rokeri, koji su pokušavali da probude muzički duh grada. Slušali smo Bijelo dugme, Pro arte, Smak, YU grupu, Bitlse i Rolingstonse, a ja sam pasionirano sakupljao ploče, longplejke, koje sam naručivao čak iz inostranstva. I dan-danas čuvam tu vrednu kolekciju. Toma nije toliko bio zaražen muzikom, iako je kao dete pohađao muzičku školu i svirao harmoniku. U kući nismo smeli ni da pomislimo, a kamoli da izgovorimo ružnu reč.
Vaspitani smo patrijarhalno, a nijedna želja naših roditelja je bila da se iškolujemo. Toma je otišao u Niš na studije stomatologije, apsolvirao je, ali nikad nije diplomirao. pošto mu je noviranstvo uplo u krv. Ta profesija ga je privukla još u gimnazijskim danima, zatim je dugo radio kao reporter u Radio Nišu da bi na kraju dobio posao dopisnika „Politike“ i Sportskog žurnala kao sportski novinar. A ja sam po završetku Pedagoške akademije, sa 20 godina, takođe napustio roditeljski dom i zaputio se u Beograd. Zaposlio sam se u osnovnoj školi „Vlada Aksentijević“ i za 16 godina rada izveo sam četiri generacije đaka. Konačno sport me je odvukao od škole. Neizrecivu ljubav prema fudbalu i mladalački hobi, fotografiju, spojio sam u profesiju i postao (kažu uspešan) fotoreporter sa sportskih terena. Nažalost, Toma i ja samo, evo doživeli da budemo i ratni reporteri. I to baš iz našeg Aleksinca, kojem je danas uskraćena sva lepota življenja. Igra i sveh potonulčisu u moru krika i suza. Svaka reč je ovde suvišna.
A, samo bogzna kakav je to umor, ili možda životinjski instinkt, sprečio Tomislava da u utorak predveče odveze ćerke, Milicu i Miljanu, kod babe i dede. Jer, mama Zaga je stalno zvala mene i njega da pošaljemo decu kod njih, s obzirom da je tamo tobože mirinije i sigurnije. Slično je predosetio i otac Dragoljub, koji se tog istog dana vratio iz sela gde ima divan voćnjak, moleći majku da pođu tamo i ostanu dok se ludilo ne završi. Ali, ona nije htela da napušta ognjište…
