Povodom obeležavanja 20-godišnjice NATO bombardovanja SRJ prisećamo se najupečatljivijih priča za koje smatramo da ne treba da odu u zaborav, a objavljivali smo ih u „VESTIMA“ tokom tih tragičnih događaja.
Beograđani su rešili da pesmom, igrom i osmehom odgovore na agresiju NATO. Koncertima pod nazivom „Pesma nas je održala“ na Trgu republike, građani jugoslovenske presotonice, sa bedževima u obliku meta na grudima, simbolično odgovaraju na besprizorne napade agresora. Podršku pesmom svom narodu pružili su i pružaju apsolutno svi najpopularniji ovdašnji pevači i bendovi, a takođe stižu i oni iz inostranstva. Pored njih na ovim svojevrsnim demonstracijama, učešće su uzeli napoznatiji beogradski glumci, književnici, sportisti, političari i novinari. Evo šta su za „Vesti“ rekli neki od njih.
– Ne plašim se. Spavam mirno… – veli Dejan Cukić koji se među prvima priključio ovoj akciji. – Nismo išli u sklonište. Mislim, živimo u prizemlju pa nije bilo potrebe. Ma, trudimo se da ne pravimo paniku. Moj sin Aleksa još uvek ništa ne primećuje. To mi je najbitnije. Ovim koncertima mi se branimo, a ovim metama mi pokazujemo da se ne plašimo.
Ne dajmo se Srbi!
Na našu konstataciju da su rokeri, ponovo, prvi počeli da pružaju otpor, provereni roker Toni Montano je rekao:
– Nije važno ko se prvi setio. Ovde ima i rokera i narodnjaka. Ima i glumaca i vajara… Sada smo svi isti. Svi smo zajedno. Svi smo isti, svi mislimo i osećamo isto. Što se mene tiče, ja, zaista, čekam da se „face to face“ obračunam sa tim Amerikancima. Čekam te njihove marince. Ima nekog da uhvatim i da ga zgužvam k’o pitu gužvaru. Molim te, napiši to da Klinton i Bler mogu samo da nam p…
Istovetnu poruku agresorima uputio je i Limen koji je, od početka bombardovanja, u Beogradu.
– Tu sam sa Suzanom i njenim roditeljima. Ćale mi je u Novom Sadu. Za sada je sve O.K. Puna mi ih je kapa! Kosovo je srpsko i uvek će biti srpsko!
Sličnog mišljenja je i beogradski dens pevač Ivan Gavrilović.
– Treba ih, bre, naduvati. Ovo bombardovanje je potpuno besmisleno. Prava sramota.
Dragan Kojić Keba je, takođe, sve vreme bio u Beogradu.
– Ovde sam, uz svoj narod. Nisam išao u sklonište zato što mislim da je to besmisleno. Ne plašim se. Ovo je sjajno! Ovo Ameri ne mogu da shvate. Oni nemaju dušu. Njihova duša je od gvožđa. Ali, to ne znači da su hrabri. Naprotiv, oni su kukavice. Onom Klintonu poručujem da duva – saksofon. A Bler? On je smešan, onako klempav.
Pre nego što se popeo na binu, Keba nas je zamolio da uputimo specijalan pozdrav Drinskoj diviziji i svim Srbima u svetu.
Era Ojdanić je jedan od retkih narodnjaka koji se na ovim koncertima više družio sa kolegama iz zabavnjačke branše. Takođe, bio je među najveselijima i najhrabrijima, bar na rečima.
– Lutko, Era se nikad nije krio. Uvek sam bio prvi i sada sam prvi. Što je veća opasnost, to je veća želja za životom kod nas, Srba. Pazi, Ojdanići su uvek bili u prvim borbenim linijama. Tako je i sada. Klinton mora da zapamti dva imena. Znaš koja? Imena Slobodana Miloševića i Dragoljuba Ojdanića. Ne dajmo se Srbi! Pobedićemo garant! – Uzviknuo je Era i otišao da igra sa nekom dugonogom plavušom.
Svaka čast Makedoncima
Na opšte oduševljenje prisutnih, Snežana Đurišić je otpevala pesmu „Odakle si sele“. Posle nastupa nam je rekla da je i ona sve vreme bila kod kuće, sa svojom porodicom.
– Nisam htela da idem u podrum. Priznajem da ponekad uzmem neki sedativ jer, zaista, nije prijatno kad sve počne da puca. To je užasno. Tužno je to što svaka generacija, u ovoj zemlji, mora da proživi bombardovanje. Mada, kako vreme odmiče, sve smo jači, sve smo tvrđi. Valjda smo genetski takav narod. Ponosna sam, više nego ikada, zato što sam Srpkinja.
Isto pitanje je sebi postavila i Gordana Lazarević.
– Moja dužnost je da budem uz narod. Ako vojnici mogu da ginu po rovovima, da se bore za Kosovo, onda i ja mogu da budem meta na Trgu. Bog kaže da treba praštati. Međutim, ovo im se ne može oprostiti. Dobro znaju šta rade. Dabogda im se vratilo sve. Mi ćemo se boriti do zadnjeg…
Gagi i Anabela, grupa „Fanky G“, takođe su promenili mesto boravka. Sada su u Zemunu, kod njegove majke.
– Pa šta da radimo? Imamo dete, a živimo na petom spratu – Kaže Anabela. – Lakše nam je u Zemunu. To je prizmena kuća, ima podrum. Dve noći smo dole spavali. To je strašno. Luna nam je u panici, plače po ceo dan. Ipak je lakše onima bez dece.
Anabela je jecajući dodala da već danima ne može da se čuje sa svojom porodicom.
– Mama mi je u Švedskoj. Plače non-stop. Otac je u Sarajevu. Ja sam odande došla dva dana pred bobardovanje. Ne mogu da verujem. Ne znam šta je ovo. Ne da mi se da budem mirna. Taj prokleti rat!
Poznata pijanistkinja Marina Arsenijević, prvu noć agresije (sreda 24. mart) je provela u Pančevu, u podrumu.
– Gađali su „Utvu“. To je vrlo blizu naše kuće. Strašno je gruvalo. Već sledećeg dana smo bili u Beogradu. Trudim se da se ponašam normalno. Radim, vežbam. Spremala sam koncert i promociju novog albuma. A da ironija bude veća, album se zove „Moj maternji jezik“ i otkupili su ga Amerikanci. Ne znam šta će sada biti. Možemo samo da molimo Boga da sve bude kako treba. Oduševljava me kako su ljudi pribrani i složni. Moral je nemoguće ubiti bombama. Postoji i Bog. Desiće se neko čudo tim Amerikancima. Neće ni oni doveka. I svaka čast Makedoncima i Grcima. Mnogo njih me je zvalo da mi kaže da su uz nas. Zaista su me oduševili. 
„Rusi dolaze“
Pevač grupe „Galija“, Neša Milosavljević je jedan od onih koji ne propuštaju koncerte na Trgu.
– Ma, ja se ponašam normalno. – miran je i Neša. – Ne idem u sklonište, ne krijem se. Mene ne čude ovi jadnici Amerikanci. Oni, bre, nemaju istoriju, tradiciju, civilizaciju. Čude me Nemci, Italijani, Francuzi… Napravili su glupost neviđenu. Neće se oprati još hiljadu godina. Oni su nekad bili normalan, kulturan svet. Vidi na šta su se napravili. Užas. Ameri su uvek bili idioti. Pazi, Klinton se, kao, furao na neku svirku. Bar da je naučio da svira. Uzme pa duva bez veze. A nema ni ukusa. To je tek crnjak. Kakva je ona krava od Monike. I na sve to su ga i uhvatili. Ma, on je čist amater. Ko ga j…!
Grupa „Zana“, odnosno Jelena, Žika i Radovan su svoj revolt pokazali tako što nisu hteli da idu u sklonište.
– Namerno nismo hteli da se sklanjamo. Namerno, jebemo im mater. Molim te da baš tako napišeš. Jebemo im mater svima. Opremu smo sklonili na neko sigurnije mesto. To je sve. Naši ljudi imaju toliko pozitivne energije da je to, prosto, neverovatno. To je ono što Amerikanci i Englezi nemaju. Klinton i Bler bi trebalo da pozovu Radovana i mene. Treba neke stvari da im pojasnimo. Klintonu želimo da pokažemo da seks može da bude super stvar. Ne zna čovek – rekao je Žika dok su ga Jelena i Radovan posmatrali sa odobravanjem.
Radovan je zaustio da kaže još nešto, ali su ga sirene prekinule. Umesto da pričaju, oni su, na radost Beograđana, otpevali „Priča se, priča da Rusi dolaze“.
Bivša pevačica grupe „TAP 011“ Goca Tržan je bila vrlo kratka.
– Sve vreme sam bila u svom stanu, sa porodicom. Ko im j… mater. Plašim se, ali od sudbine se ne može pobeći.
Odbrana svete zemlje
Još kraća je bila Aleksandra, prevačica „Mobi Dika“.
– Ja sam, uglavnom, bila u skloništu. Međutim, puk’o mi je film. Sada mi je svejedno.
Njen kolega Srđan je ove dane provodio radno. Tačnije, tvrdi da je radio više nego ikada.
– Sve vreme sam bio u studiju. Šta ću? Vreme najbrže tako prolazi. Jedino što ne mogu da verujem da nam je bio potreban rat da bismo se ujedinili. Bitno je da smo sada jači nego ikada.
Lepa Brena i njen suprug Boba Živoinović baš su u sredu, 24. marta, doputovali iz Amerike.
– Ja sam mogla, sada, da budem bilo gde. Veruj mi, bilo gde u svetu. Ovde sam zato što sam tako izabrala. Došla sam da pružim podršku ovom, divnom narodu. Mi ovo nismo zalužili. Ja ne mogu da verujem da se ovo dešava na pragu trećeg milenijuma. Šta sada rade te silne organizacije za zaštitu ljudskih prava?
Još jedna pevačica privukla je ogromnu pažnju Beograđana. Ceca Ražnatović, sva u belom, pojavila se u pratnji supruga Željka, sina Veljka i dvojce telohranitelja.
– Svi su mislili da neću doći. Ne znam zašto. Pa, ja sam u Beogradu, sa svojom decom, prijateljima. Sa svojim narodom. Ne bojimo se sile! Nije važno ko nas napada, bitno je ono što branimo. Branimo svetu srpsku zemlju, branimo Kosovo. Branimo ono što je oduvek bilo naše. Ako treba, svi ćemo izginuti, ali Kosovo nećemo dati!
– Ja i moji vojnici smo spremni! – dobacuje Arkan. – Agresor mora da zna da se mi nećemo predati. Moraće sve da nas poubija da bi dobio Kosovo. Ali, to je nemoguće. Ako su tako strašni, neka siđu dole. Oni su najobičnije kukavice, p….!
