Goreli su i nebo i zemlja, granicu su tukli pripadnici OVK, regularne armije Albanije, ali i vojnici NATO…
U to vreme major Vojske Jugoslavije, potpukovnik Dragutin Dimčevski jedan je heroja i glavnih aktera odbrane karaule Košare 1999.
U gotovo epskoj bici, u potpunom okruženju, zajedno sa golobradim mladićima na redovnom odsluženju vojnog roka, uspeo je da se odupre višestruko jačem protivniku i spreči kopnenu invaziju na Srbiju.
U razgovoru za „Vesti“, ovaj potpukovnik se priseća prva dva dana jedne od najžešćih borbi tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju.
– Te ratne godine obavljao sam dužnost zamenika komandanta 53. graničnog bataljona u Đakovici. U vreme napada, na obezbeđenju državne granice na području Košara bilo je oko 115 graničara i sedam starešina koji su branili 7,1 kilometar granice. Njima je bilo pridodato i osam vojnika, poslužilaca na minobacačkom odeljenju od 82 mm iz 125. motorizovane brigade.
Pucali nasumice
Napad je otpočeo na Veliki petak, 9. aprila tačno u pet sati ujutro izuzetno snažnom artiljerijskom „pripremom“ iz Albanije. Granicu su počeli da tuku iz minobacača i haubica raznih kalibara i snage OVK, regularne armije Albanije, ali i pripadnici NATO stacionirani u ovoj zemlji. Goreli su i nebo i zemlja, ali to je tek bio uvod za kopneni napad koji je u prvom naletu brojao između 1.500 – 2.000, a u drugom talasu oko 3.000 pripadnika OVK, kao i pripadnika raznih zapadnih specijalnih jedincia.
– Prvi izveštaj o početku napada na rejon karaule Morina dobijam oko 5.30, a već 30 minuta kasnije sledi i druga informacija da je zasuto i područje Košara. Brzo se dogovaram sa komandantom graničnog bataljona majorom Duškom Šljivančaninom da on krene na karaulu Morina, a ja sa vodnikom Zlatkom Nikolićem i šest vojnika na Košare. Sa vojnicima Budom Šljivićem, Nikolom Mačkom i Vladimirom Bjelanom uputili smo se ka visu Glava, najisturenijem položaju VJ na samo 70 metara od granične linije.
Taj položaj bio je i jedna od glavnih meta danonoćnih udara.
– Borbena linija u tom trenutku bila je široka između 200 i 300 metara, a rastojanje protivničkih strana mnogo manje.
Čim je prestalo dejstvo artiljerije, iz Albanije kreće prvi talas vojnika. Prvu grupu je činilo desetak specijalaca razvijenih u strelce.
– Pucali su ubitačno i nasumice jer nisu znali za naše položaje. Ponašali su se zapravo kao da su drogirani. Naši otvaraju vatru iz mitraljeza i tromblona i nekoliko terorista je palo u sneg, bilo je i ranjenih, sneg se crveneo od krvi.
Ispostavilo se da je to bila grupa izviđača, jer nepunih sat kasnije koso od položaja graničara stiže tridesetak pripadnika OVK.
Invazija terorista
– Na stotinak metara od nas postavljaju najpre jedan broving 12,7 mm, a zatim, na oko 150 ukoso i drugi, a potom počinje nov talas artiljerijske pripreme. Mine padaju na 15-ak metara iza naših položaja, i to sa najmanje tri minobacačka položaja iz Albanije. Pritom, zasipaju nas i granatama iz drugih artiljerijskih oruđa. Svi smo svesni da će uslediti nov, mnogo intenzivniji pokušaj kopnene invazije zbog čega hrabrim vojnike: „Držite se hrabro. Ne sme ni pedalj ove zemlje da padne.“ Svi smo bili svesni da je počela borba na život i smrt – priseća se ovaj hrabri potpukovnik.
Bili su ovo najkritičniji trenuci na području Košara. Teroristi počinju da kidišu sa svih strana, a Dimčevski obaveštava komandu da ih napada između 500 i 1.000 terorista. Tek mnogo godina kasnije će saznati da ih je zapravo bilo 30 puta više.
Graničari Vojske Jugoslavije uspešno su odolevali i tog drugog dana – sve dok su imali municije.
– Više nismo imali mine za minobacače, a ponestajalo je i pešadijske municije. Ubrzo smo shvatili da nije presečen samo put za dotok municije i hrane, već da smo potpuno odsečeni od ostalih grupa.
Dimčevski je sa borcima sve do 19 sati odolevao napadima terorista na Glavi. Ali, mine uskoro počinju da padaju i u same rovove. Počeli su da ih tuku i s albanske karaule Padež. Borci, okruženi u potkovice, ostaju bez municije.
– Jedni drugima delimo poslednje metke. Mine i dalje udaraju u grudobrane i upadaju u rovove. Svestan da više nemamo mogućnosti da se branimo, komandovao sam povlačenje na rezervni položaj.
Vojska Jugoslavije je tada i formalno izgubila karaulu Košare, ali plan koji je predviđao kopnenu invaziju preko ovog dela Albanije ipak nije uspeo. Taj napad je počeo iz tri pravca, a bile su ubačene i diverzantske grupe.
Brzo je konsolidovana odbrana, a hrabrim oficirima i golobradim herojima – graničarima priključili su se pripadnici drugih jedinica kao i brojni dobrovoljci koji su ove položaje uspešno držali sve do kraja rata… Ova bitka je zlatnim slovima upisana u srpsku istoriju.
Krvavi sneg
Borcima sa „Košara“ je prvog dana stigla pomoć – vod Petog bataljona vojne policije majora Iličića. Noć je donela prividno zatišje.
Po rodu artiljerac, Dimčevski tokom noći precizno navodi artiljerijsku vatru po neprijateljskim položajima. Ovaj „potez“ je „kupio“ novo, mirno jutro.
– Vatra je bila sporadična. Ali, u deset sati, sećam se da je bilo sunčano, počeo je nov, strahovit napad po celom frontu iz sveg raspoloživog naoružanja neprijatelja. Od artiljerijske vatre oko nas se prave gejziri zemlje i rastinja, hrpe, krvavog snega, kamena i blata – sve je letelo u vazduh. U nos i u oči ulazio je ljutkastokiseli miris eksploziva i baruta.
Odsečeni i bez municije
– Na položajima Glava i Šabanovim livadama odupirali smo se svim snagama. Hrabrio sam vojnike, govoreći da štede municiju, nadajući se da će nam do mraka stići pomoć. Nismo imali pojma da smo već odsečeni. Kuršumima iz brovinga kidali su naše grudobrane, lomili bukove grane. Činilo se kao da neprijatelj tuče sa milion metaka. Vojna policija je ostala bez municije i pod vatrom se izvlačila prema minobacačima.
