Mnogobrojni su fudbaleri srpskog porekla koji su pisali istoriju ovog sporta u Australiji, kao što ih i danas ima u raznim ovdašnjim ligama. U toj plejadi poznatih asova posebno mesto zauzima Zoran Ilić iz Sidneja, koji je ovih dana obeležio 30. godišnjicu od kada je prvi put zaigrao za mladu fudbalsku reprezentaciju Australije – jubilej koji će uvek pamtiti.
Najduži fudbalski vek Zoran je proveo u sidnejskom klubu Sent Džordž Sejnts (St George Saints), jednom od divova ondašnje NSL (National Soccer League). Igrao je i za druge klubove u Australiji, ali se oprobao i u otadžbini, gde je nosio dresove nekoliko timova u različitim rangovima takmičenja bivše Jugoslavije.
– Došao sam sa roditeljima u Australiju kada sam imao samo tri godine, iz malog mesta Panjevac pokraj Despotovca. Kao i većina ondašnjih doseljenika stigli smo sa po torbom u rukama u neki novi svet. Pošto nam je kao i mnogim ljudima s naših prostora fudbal bio u krvi, od malena sam uz oca zavoleo ovu igru i kao dečak počeo da jurim za loptom u srpskom društvu Sloga iz Botanija. Sa 13 godina počeo sam da treniram u Sent Džordžu i to je bila neka vrste prekretnice u mom fudbalskom putu. Na talenat koji sam imao nadogradio sam veoma mnogo rada i odricanja, jer bez toga nema uspeha ni u sportu, ni u drugim profesijama – kaže Zoran Ilić.
Za mlade selekcije Sejntsa igrao je do 17. godine, kada se priključio prvom timu i odmah osetio kako izgleda osvajati trofeje. Zoran je bio deo tima koji je u finalu plej-ofa NSL 1987. savladao Apija Lajkard sa 4:0 i ostvario jedan od najvećih uspeha u isoriji kluba.
– To se ne zaboravlja. Bili smo dobri cele te sezone, ali kada smo došli do finala niko nam nije davao šanse. A i kako bi kada je s druge strane bila Apija sa našim Raletom Rašićem na kormilu. Bili su jedina neporažena ekipa u ligi te godine, ali smo baš mi u finalu uspeli da ih savladamo. Bilo je to veliko slavlje, na stadionu, u autobusu, posle u klubu… Nisam tada još imao punih 18 godina, pa iako sam bio standardan član prve ekipe nisu mi dozvočlili ni pivce da popijem – s osmehom se priseća Zoran.
Paralelno s igrama za prvi tim, Ilić je briljirao i u ekipi do 21 godine, a u jednoj sezoni proglašen je za najboljeg igrača NSL lige i bio je najbolji strelac sa 32 postignuta gola na 25 utakmice. Za prvi tim ovog kluba odigrao je 150 utakmica.
Usledio je i prvi poziv u reprezentaciju do 20 godina s kojom je postao prvak Okeanije, kao i Zlatna kopačka Okeanija, a igrao je i u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo mladih 1989. godine. Usledilo je igranje za Olimpijsku reprezentaciju s kojom je osvojio zlatnu medalju na Prvenstvu Okeanije i bio član selekcije koja je izborila plasman na Olimpijske igre 1992. u Barseloni. Igrao je i za B reprezentaciju Australije za koju je postigao dva gola protiv Čehoslovačke.
Među australijskim zvezdama sa kojima je igrao u ono vreme ubrajaju se naš Milan Blagojević, pa Božanić, Zelić, Okon i mnogi drugi.
– Bila je velika stvar u to vreme da neko iz naše zajednice dođe do dresa reprezentacije. Bio sam srećan i ponosan jer sam sve postigao velikim radom i trudom. Želeo sam i da drugoj deci doseljenika dam primer kako u novoj zemlji mogu da se dostignu velike stvari. Igrao sam za mladu i olimpijsku selekciju nešto duže od dve godine i upisao više od 20 mečeva – kaže Ilić.
Tokom kasnije karijere, igrao je Adelajd siti kod trenera Zorana Matića, a branio je i boje Kenterburija, člana državne lige Novog Južnog Velsa, gde je takođe ostavio dubok trag. Imao je i kratke epizode u Lajkard Tajgersima, Stenmor Hoksima i Harstvil sitiju. Kroz karijeru, Zoranovi učitelji bili su iskusni treneri, kao što su Marton, Arok, Matić, Tompson, Brzić i drugi.
Zoran Ilić je danas dobar domaćin i uspešan poslovni čovek, direktor kompanije International Shipping Service. U svetu fudbala ostaće upamćen kao beskrajno talentovan momak koji je i te kako dao veliki doprinos razvitku ovog sporta u Australiji.
Zvezdaš u Partizanu
Zoran Ilić se zbog fudbala u nekoliko navrata vraćao u otadžbinu. Prvi put još 1985. godine.
– Sa 16 godina sam šest meseci trenirao u mlađim kategorijama Partizana. Ali, kao zvezdašu nije mi baš stajao crno-beli dres i nisam se zadržao – kroz smeh kaže Zoran. – Šalu na stranu, u klubu su želeli da ostanem, ali bilo je teško tada, nije bilo novca, bio sam suviše mlad i vratio sam se u Australiju.
Igrao protiv „vanzemaljaca“ iz Barija
Zoran Ilić je kratko vreme proveo i u novosadskoj Vojvodini. Tog perioda se naročito rado seća…
– Nikada neću zaboraviti to leto 1990. Trener nam je bio Ivica Brzić, a Vojvodina je samo godinu dana ranije bila prvak stare Jugoslavije. Bili smo na pripredmama na Igmanu, a pored nas i Zvezda, Sarajevo, Željezničar, Priština… Zvezda je tada imala onaj fantastični tim koji je te naredne sezone postao prvak Evrope. Igrao sam protiv njih, u timu su bili Belodedić, Binić, Najdoski… Savićević, Pančev, Mihajlović, Prosinečki i Šabanadžović nisu igrali jer su se tek vratili sa Svetskog prvenstva u Italiji. Zaista jedno nezaboravno vreme – priseća se Ilić, koji je 1993-94. igrao i za Jagodinu u Prvoj B ligi SR Jugoslavije.
Uživa u radu s mladima
Zoran se oprobao i u trenerskom pozivu. U Kenterebriju je vodio mlađe selekcije, a zatim je postao trener tima do 20 godina u klubu za koji ga vezuju divne uspomene – Sent Džordž Sejntsima.
– Otkako sam završio igračku karijeru uvek sam uživao u radu s mladima. I danas volim da učim decu fudbalu, kad god mi obaveze dozvole. Trenutno sam deo jednog divnog projekta, novoosnovanog kluba Brajton Igls, gde sam imenovan za predsednika. Pomažem i u treninzima najmlađih selekcija. Za sada ne igramo zvanična takmičenja već samo turnire i letnju ligu, jer u celoj oblasti postoji problem sa nedovoljnim brojem fudbalskih terena koji zadovoljavaju ligaške standarde. Ali, svi zajedno uživamo u treninzima i u fudbalu, jer nema ništa lepše nego videti dečiji osmeh i sreću u učenju i igranju ovog divnog sporta – kaže Zoran.
