Kada se posle osnovne škole i male mature u rodnom Kosjeriću, preselila u Užice da završi veliku maturu, a onda u Beograd da diplomira na Stomatološkom fakultetu, sve je govorilo da će Slavka Teodorović, rođena Ilić, nastaviti život u Srbiji.
Odlazak u beli svet
U zdravstvenoj ustanovi na Novom Beogradu, radila je sedam i po godina, a onda je odlučila da krene za svojim izabranikom i životnim saputnikom, ginekologom Slobodanom Batom Teodorovićem iz Zemuna, koji je godinu i po dana radio u američkoj bolnici u Augzburgu. Zbog činjenice da ne zna jezik i da se te 1970, nije masovno odlazilo u Nemačku, dobila je mogućnost da na šest meseci odsustvuje s posla i da za to vreme odluči da li se vraća ili ostaje. Već na „prvi pogled“ kada je došla u Nemačku, odgovarala joj je nova sredina i način života i rada, pa je rešila da ostane. Zajedno sa suprugom se preselila u malo mesto Reren kod Hanovera, a kasnije u Hanover.
– Dopao mi se način rada u Nemačkoj. Iako nisam znala jezik, radila sam mnogo i dobro, pa se brzo povećavao broj pacijenata koji su tražili moju pomoć. Imala sam sreću da sam među Nemcima susretala veoma dobre ljude spremne da pomognu i pune razumevanja za strance. Posle 30 godina rada u zubarskoj ordinaciji u Hanoveru kada sam odlazila u penziju na oproštaju i zatvaranju moje prakse bilo je čak 180 pacijenata. To mi je bio znak da su cenili ono što i kako radim – kaže Slavka koja danas živi u Minhenu.
Priznaje da je u početku bilo dosta teškoća i dilema, pa i rizika koji su donosili brige i finansijsku neizvesnost. Međutim, Bata i ona su sve to uspešno prošli i stigli u mirnu penzionersku luku.
Brojne uspomene
– Odlaskom u penziju oboje smo proveli nekoliko mirnih i lepih zajedničkih godina. Mnogo smo putovali po svetu, čak smo 17 puta bili u Americi. U Hanoveru i okolini, Bata je bio omiljen, cenjen i poštovan. Mnogo se angažovao u životu naše crkvene zajednice gde je godinama obavljao važne dužnosti, a radio je i na obnovi i izgradnji objekata naše crkve. Čak i u fazi bolesti, kada je trebalo da malo smanji intenzitet svog angažovanja, Bata je bio prosto neumoran i pun energije motivišući i druge da se angažuju – priseća se Slavka i ističe da je njen suprug zaslužio i Orden Svetog Save.
Kada danas prebire po uspomenama iz svog bogatog života, kaže da bi o njemu mogao da se napiše roman, pa možda i više od toga.
– Ponosna sam na ćerku Anu koja veoma dobro radi u ordinaciji u centru Minhena. Iako sam želela da nasledi moju zubarsku praksu, ona je htela da bude zubar za decu. Došla je u Minhen, sama kupila praksu, ne želeći da joj finansijski pomažemo. Ovde je već 20 godina i ima troje dece: Laviniju, Paula i Aleksa. Ona i njen suprug Herman fon Rotenhan venčali su se u našoj crkvi u Trstu. Unuci govore našim jezikom, u kući se poštuju naši običaji i praznici, slavi slava – ističe Slavka Teodorović i podseća da je njen suprug Bata preminuo 2011. iste godine kada su se preselili u Minhen kako bi ćerci priskakali u pomoć, što sad ona na žalost pokušava sama koliko je to moguće u njenim godinama.
Lekarska slava
Među uspomenama koje Slavku okružuju u stanu u Minhenu su i fotografije, novinski tekstovi o osnivanju podružnice Srpskog lekarskog društva u Nemačkoj, koja je bila prva u inostranstvu, a kasnije je na inicijativu bračnog para Teodorović donesena odluka da lekari slave Vračeve – Sv. Kozmu i Damjana.
– Podružnica Srpskog lekarskog društva počela je da radi sa 50 članova da bi taj broj za nekoliko godina porastao na preko 200. Sećam se da smo Bata i ja bili prvi slavski domaćini esnafske slave u našoj kući, a kasnije se slavilo u manastiru Uspenja presvete Bogorodice u Himelstiru – napominje Slavka.
Veliko poštovanje
U kući porodice Teodorović u Hanoveru kao gosti boravili su mnogi poznati i ugledni ljudi iz otadžbine. Slavka kaže da su ih susreti i dolasci poznatih i uglednih gostiju ispunjavali zadovoljstvom i toga se rado priseća. Zanimljivo je da su Teodorovići bili kod patrijarha Pavla pred izložbu povodom obeležavanja dva milenijuma pravoslavlja, te da su s njim putovali u Ameriku kada je patrijarh uspeo da pomiri „dva krila“ Srpske pravoslavne crkve (SPC) u Evropi i Americi. To najbolje govori koliko su bili poštovani i uvaženi na najvišim mestima i u krugovima SPC.
