Zmago Jelinčič Plemeniti rođen je 7. januara u Mariboru (tadašnja Jugoslavija). Potekao je iz porodice boraca NOR-a: otac Radovan bio je zatočen u italijanskom koncentracionom logoru Gonars, a majka Lea u nemačkom Ravensbriku. Studije je započeo na Farmaceutskom fakultetu u Ljubljani, a diplomu stekao na fakultetu u Skoplju, već kao poslanik u parlamentu Republike Slovenije. Magistrirao je na Akademiji za diplomatiju i bezbednost u Beogradu i 1992. godine ušao u slovenački parlament. Kao poslanik i predsednik Slovenačke nacionalne stranke tokom bombardovanja SR Jugoslavije lično je vozio lekove u beogradsku bolnicu „Dragiša Mišović“ i uputio pismo državnom vrhu: „Srpski narode, ne posustajte!“ Do danas je sa dva prekinuta mandata, bio poslanik, a sada se ponovo sprema za ulazak u parlament na izborima u martu naredne godine.
Pre politike vodio je privatnu firmu „Skupljanje i prerada lekovitog bilja“, a proizvode je plasirao širom Jugoslavije i u evropskim zemljama. Ima ispit za sportskog pilota, ronilac je, a osam godina igrao je balet u Slovenskom narodnom gledališču – Opera i balet u Ljubljani. U privatnom životu ima sina od 45 godina iz prvog braka i dve ćerke od 18 i 21 godinu iz drugog braka. Živi u Ljubljani, a kuću ima i u Kopru, uz more.
Kako komentarišete politiku sankcija EU prema Rusiji? Da li su te mere efikasne ili više štete državama članicama nego Rusiji?
Zmago Jelinčič: – Sankcije koje EU uvodi Ruskoj Federaciji najlošije su upravo za Evropu. Od njih profitiraju samo određeni političko-privredni krugovi koji preko krize žele da pojačaju kontrolu u evropskim zemljama. Privredni rast pada, socijalni i ekonomski sistemi se raspadaju, a ceh plaćaju građani.
Rusiju te mere pogađaju minimalno. Iskoristila je situaciju da reorganizuje sopstvene resurse i produbi saradnju sa zemljama BRIКS-a, pa joj evropsko tržište i određeni evropski proizvodi više nisu neophodni. U Evropi se, međutim, snažno oseća manjak ruskih energenata, čija cena raste. Iza toga stoje Sjedinjene Države koje na silu prodaju sopstvene energente po trostruko višim cenama.
Zato kažem – sankcije EU su pucanj u sopstveno koleno. One Rusima nanose malo štete, dok evropsku industriju i stanovništvo ozbiljno pogađaju. Sankcije će pasti kada padne Ukrajina – izvor novca za pojedine briselske birokrate, evropsku vojnu industriju i, pre svega, za Ameriku koja tako učvršćuje dominaciju u raspadajućoj zapadnoj Evropi.
Kako vidite poziciju predsednika Srbije Aleksandra Vučića? Da li uspeva da balansira između Istoka i Zapada?
Z. J: – Za sada uspeva da balansira, ali smatram da to neće moći još dugo. Sistem koji je nekada imao maršal Tito danas više ne funkcioniše, njegove okolnosti i stajališta bili su drugačiji od današnje pozicije predsednika Vučića.
Treba znati da saradnja sa EU – odnosno sa vodećima u EU, Nemačkom, Francuskom i Velikom Britanijom – uglavnom počiva na njihovoj dominaciji nad Srbijom. Da Srbija nema podršku Rusije, dogodilo bi se isto što i kada su te sile, uz Ameriku, priznale takozvanu državu Kosovo. Kada se u slovenačkom parlamentu glasalo o priznanju tzv. Kosova, Slovenačka nacionalna stranka bila je jedina koja je glasala protiv.
Pozicija Vučića na međunarodnoj sceni ima značaj sve dok Srbija održava dobre odnose sa Ruskom Federacijom i Kinom. Po mom mišljenju, tu saradnju treba dodatno ojačati.
Vaš stav o statusu Kosova i Metohije. Da li bi međunarodna zajednica, uključujući Sloveniju, trebalo da preispita priznanje Kosova?
Z. J: – Kosovo i Metohija ne mogu biti sopstvena država – to je ukradena srpska zemlja. Istorijske činjenice jasno pokazuju čija je to teritorija. Zato ni ja ni Slovenačka nacionalna stranka nikada nećemo pristati na formulaciju Kosova kao nezavisnog entiteta.
U nekim evropskim zemljama već se čuju glasovi da je priznanje tzv. države Kosovo bila greška, jer se politička situacija u Evropi menja. Međunarodna zajednica mora da preispita te stavove; inače će taj presedan podstaći i druge da traže sličan put, čega se Evropa boji. Problem su pre svega Englezi, Francuzi i Nemci, iako na tzv. Kosovu postoji i američki Bondstil, koji se, po mojim saznanjima, postepeno smanjuje. Evropi su potrebni kosovski resursi, posebno rudna bogatstva kojih nema dovoljno.
Nažalost, srpska politika u prethodnim vremenima često nije bila dorasla evropskim „temama“ ili je pak, u pitanju bio prljav biznis.
Šta bi Slovenija i Srbija trebalo da urade da poboljšaju međusobne odnose?
Z. J: – Najpre, da na prava mesta postave prave ljude – posebno u diplomatiji. Nikako ne bismo smeli da slušamo glasove tipa Tanja Fajon i Drago Kos, koji samo odražavaju evropske stavove u nameri da se Srbija oslabi i pretvori u novu EU koloniju. Slovenačka vlast pravi velike greške, jer u Beograd šalje nekompetentne ljude, nešto slično dešava se i sa srpske strane.
Umesto da srpska strana traži kontakte koji su naklonjeni i poštuju Srbiju, veze se često prave preko „biznismena“ sumnjive pozadine. Srbi u Sloveniji takođe bi trebalo da promisle za koga su glasali i za koga će glasati, kako bi u parlament ušao čovek koji će zastupati njihove stavove. To se do sada nije dešavalo, pa zato ni rezultat nije povoljan.
Piše: mr Jasmina Dragutinović
