Možda bi ga život odveo drugim putem da se nije sreo sa školskim drugom Aleksejem Šulejićem koga nije video nekoliko godina. Do tada je ponešto crtao i, kako kaže, nije ni razmišljao o duborezu.
– Posle tog susreta, otišao sam u posetu Alekseju – priča Martinović. – "Vidi, počeo sam da radim nešto novo" – rekao mi je i pokazao svoju upravo završenu ikonu u duborezu.
Pogledao sam je pažljivo i mogu reći da mi se dopalo kako je to majstorski uradio. "Probaj i ti da se baviš duborezom, pošto lepo crtaš" – predložio mi je.
Rekao sam da nikad nisam pokušavao da radim duborez, ali kad sam se vratio kući odlučio sam da probam. Tada nisam imao odgovarajući alat, ali sam se snašao.
Tada je došlo i prvo razočaranje. Dubljenje figure u drvetu nije išlo kako je zamislio. Rešio je da digne ruke od duboreza. Posle nekoliko meseci ponovo je sreo školskog druga Alekseja, koji ga upitao kako napreduje. Rekao je da je pokušao i priznao da nije uspeo.
Nekoliko izložbi– Imao sam nekoliko izložbi radova u duborezu – predočava Martinović. – Stavljao sam te svoje rukotvorine na uvid ljubiteljima duboreza u Smederevskoj Palanci, Kragujevcu, Glibovcu i drugim mestima.
– O mojoj duborezačkoj veštini pisao je jedan nedeljnik. Taj tekst je pročitao vlasnik duborezačke radionice u Aranđelovcu Vojislav Bulatović i pozvao me na saradnju koja traje već treću godinu. |
– Aleksej mi je dao nekoliko dleta i predložio da ponovo pokušam – naglašava Martinović.- "Probaj ti to, mora da krene kako treba" – uveravao me.
Poslušao sam ga i tako je nastala moja prva ikona u duborezu. Uradio sam Svetog Arhangela Mihaila, koji je moja krsna slava.
Nastavio sam da radim duborez i svaka naredna ikona je bivala sve bolja. U početku sam radio za sebe i prijatelje, a onda su se javili i prvi kupci.
Za ovih 12 godina uradio sam na stotine ikona u duborezu. Mnoge se nalaze kod naših ljudi u inostranstvu, skoro u celoj Evropi.
Za Željka Martinovića se zainteresovao njegov sugrađan Ljubivoje Miljković, koji je uradio crtež za ikonostas crkve Sveta Petka u Smederevskoj Palanci. On mu je ponudio da radi na duborezu ikonostasa što je sa zadovoljstvom prihvatio.
Želeći na neki način da se revanšira što ga je podstakao da se bavi duborezom, u posao je uključio i Alekseja Šulejića. Zajedno su veoma uspešno obavili posao. Onda su se javili novi naručioci. Tako je za crkvu u Svilajncu rezbario pevnicu.
Martinović je uradio duborez na ikonostasu Sabornog hrama Hrista Spasitelja u Banjaluci, koji je nikao na mestu stare crkve koju su 1941. godine znatno oštetile nemačke granate, a ustaše potom naredile da se sruši do temelja. Po završetku Drugog svetskog rata na mestu gde se nalazila crkva podignut je Spomenik oslobodiocima grada. Ikonostas je impozantnih razmera.
Njegove dimenzije su 16 puta osam metara u razvijenoj formi. Kako je u pitanju "lomljeni" ikonostas, sveden je na 11 metara širine. Njegova visina do krsta iznosi osam metara, a rađen je skoro godinu dana.
Ovaj duborezac sada radi u improvizovanoj radionici, ali namerava da napravi veću umetničku radionicu. Duborezački posao ima perspektivu, a Martinović se nada novom angažmanu u Banjaluci.
Prodavao ribice i pticePre nego što je počeo da se bavi duborezom, Željko Martinović je s prijateljom izrađivao kaveze za ptice. Neko vreme je prodavao ribice i ptice. Duborez ga je sasvim osvojio. Smatra da drugo ništa i ne bi mogao da radi s toliko ljubavi kao duborez. Oženjen je, ima sina Miloša, suprugu Draganu i majku Draganu. |
