Iz velike i daleke Australije, prvih majskih dana, u malo i zabito selo Đonlije na Goliji, dugogodišnjem štićeniku Humanitarnog mosta „Vesti“, đaku pešaku Stefanu Pendiću, učeniku drugog razreda Srednje tekstilne škole u Novom Pazaru, stigla je još jedna stipendija od 370 dolara koju mu je poslao naš čitalac i veliki dobrotvor O. V. iz Sidneja.
– Stipendiju iz Sidneja svi u kući željno i sa nestrpljenjem očekujemo, jer je ona sada, osim što nam pomaže da Stefana školujemo, i jedan od naših glavnih izvora prihoda i opstanka naše porodice u zabitom, siromašnom i potpuno raseljenom planinskom selu. Nemamo reči kojima bismo se zahvalili našem dobrotvoru O. V. Do sada smo mnogo puta rekli, a to ponavljamo i ovom prilikom. On je naš heroj i spasilac! Bez njegove pomoći Stefan sigurno ne bi nastavio školovanje, jer ne bismo mogli da mu platimo stan u Novom Pazaru, a kombinacija pešačenja i autobusa koju smo probali prošle jeseni, ne ide. Čim padne prvi sneg autobus više ne dolazi ni do podnožja planine – priča Stefanova majka Rada i dodaje:
– Zadržali smo stan u Novom Pazaru i moramo ga plaćati i tokom letnjeg raspusta dok je Stefan sa nama u selu, što nas mesečno košta 150 evra, jer se bojimo da u septembru ne bi mogli naći novi stan. Ostatak stipendije trošimo za Stefanovo oblačenje, nabavku knjiga, ali i za kupovinu brašna i drugih namirnica bez kojih ne možemo. Sve što sam navela je dovoljan dokaz zašto na Stefanovog dobrotvora iz Australije bukvalno gledamo kao na najvećeg heroja. Teško je i zahvaliti se na pravi način, ali se iskreno nadamo da će dobri Bog nagraditi njegovu dobrotu, čuvati njega i njegovu porodicu i biti i njima uvek na pomoći, kao što je on nama.
Naš čitalac Dragan iz Beča (prezime poznato Redakciji) poslao je ukupno 200 evra, a našeg saradnika i poznatog humanitarca Hida Muratovića pismom je zamolio da po 100 evra uruči „zaboravljenom“ ratniku sa Košara Milošu Jovanoviću, koji sa teško bolesnom majkom Rosom i sestrom Marinom živi u zabitom selu Troštice kod Novog Pazara. Isto toliko i Mihriji Murić, samohranoj majci koja u selu Stup, u planinskoj vrleti na granici Srbije i Crne Gore, sa svojih deset prstiju, radeći kao drvoseča, jedva prehranjuje i školuje sinove Enesa i Ernesa. Još 50 švajcarskih franaka Jovanovićima je poslao Marinko Stefanović iz Lugana.
– Mnogo nam znači svaka pomoć, svaki evro i svaki dinar zlata su nam vredni. Mada su nam dobri ljudi, uglavnom čitaoci „Vesti“ i moji ratni drugovi, pomogli da izgradimo kuću i uselimo se i tako nam znatno poboljšali život, još se suočavamo sa bolestima i problemima. Majka Rosa operisala je karcinom dojke, sestra Marina tek se oporavlja od loma noge, a i ja zdravstveno ne stojim najbolje. Posledice trauma koje sam doživeo na Košarama sve su teže. Da nevolja bude veća, i dalje živimo u bespuću, a do Troštica i naše kuće kolima se može samo leti i kad je vreme suvo. Hvala Bogu sada imam zdravstveno osiguranje, a i primam socijalnu pomoć. Nadam se da ću umesto socijale dobiti bar neku, makar i najmanju penziju. Zaslužio sam je valjda, kada sam se nakon povratka sa Kosova, gde sam časno ginuo za svoju zemlju, teško razboleo – priča Miloš i naglašava da će donacije čuvati za malterisanje (utopljavanje) kuće, postavljanje trotoara i izgradnju nadstrešice ispred ulaza.
Zahvalnost do neba
– Zbog virusa korona skraćena nam je školska godina što je meni teško palo, jer nemam kompjuter, niti u selu ima internet-signala, a i TV-program je loš, pa nisam mogao da pratim nastavu na daljinu. Ali, nadoknadiću ja sve što sam propustio. Ima najava da će pre početka školske godine biti i dopunskih časova da se utvrdi još ponešto gradiva iz prve godine – ističe Stefan, budući modelar obuće i tekstila i moli nas da dobrom čiki iz Sidneja prenesemo velike pozdrave i zahvalnost „do neba“.
Gde ima volje, ima i načina
Pošto Crna Gora još nije otvorila granicu sa Srbijom, do Mihrije Murić još se ne može, ali smo našli način da joj preko kamiondžija iz Novog Pazara pošaljemo donaciju Dragana iz Beča. Kratko nam je poručila da je jedva preživela izolaciju, da joj je težak svaki dan, da još nikuda ne mrda iz svog sela. Isto tako da nema načina da bilo šta zaradi i da oskudeva u svemu i svačemu. Kupiće brašno, namirnice i sredstva za higijenu, a ako joj se uskoro pruži prilika doći će i do Novog Pazara da se u humanitarnoj organizaciji „Ljudske sudbine“ dodatno snabde brašnom i drugim namirnicama.
