Profesor evropskog prava iz Prištine Avni Mazreku smatra da je deklaracija o jačanju odbrambene saradnje između Albanije, Kosova i Hrvatske nastala kao posledica razvoja događaja na globalnom nivou koji se tiču i regiona, ali i da je ovakav sporazum podstaknut velikim ulaganjima Srbije u u vojsku.
Mazreku napominje da nije pročitao tekst sporazuma, ali samu inicijativu vojne saradnje smatra interesantnom, uzimajući u obzir da su Hrvatska i Albanija članice NATO, a Kosovo nije.
– Srbija je zemlja koja ima najjaču vojnu snagu u regionu. Nije ugrožena od okolnih država i nije učesnik neke međunarodne vojne saradnje. Može se reći da Srbija nema potrebu da ima toliko velike vojne investicije, jer nije u opasnosti od nijedne susedne zemlje. Nije se manifestovala nijedna agresivna aspiracija ili neka tendencija vojne invazije. U vojsku se investira zbog odbrane spoljnih granica, a u policiju iz drugih razloga, za odbranu od terorizma ili u vezi sa unutrašnjim turbulencijama. Mislim da su toliko ogomne investicije u Srbiji u industriju i vojsku bile podsticaj da ove tri zemlje postignu takav sporazum – smatra Mazreku.
On navodi da je vojna industrija Hrvatske, pogotovo u poslednje vreme, jedna od najrespektabilnijih što se tiče proizvodnje različitog oružja, dok Albanija i Kosovo nisu toliko poznati po svojoj vojnoj industriji.
– Hrvatska može da snabdeva potrebe vojske Albanije kao člana NATO, imajući u vidu i određen kalibar oružja prema standardima NATO. Kosovo bi moglo da ima vojne sporazume i sa drugim zemljama unutar i van Evrope, ali oni ne mogu da budu u toj meri odgovarajući i kvalitetni uzimajući u obzir šta proizvodi vojna industrija Hrvatske, dok i cene mogu da budu jedan od važnih parametara. Zbog toga smatram korisnim sporazum ovog trougla – zaključuje Mazreku.
