Švedska je stupanjem na snagu novog zakona 15. aprila napravila značajan zaokret u svojoj krivičnoj politici. Uvela je meru „bezbednosnog zadržavanja“ kojom opasni povratnici u teška nasilna i polna krivična dela mogu ostati u zatvoru neodređeno vreme, bez unapred određenog roka. Kazna se može produžavati svake tri godine na osnovu procene rizika koju daje švedski Zavod za sudsku medicinu.
Ova mera se primenjuje na lica koja ponovo počine dela za koja bi inače bila predviđena kazna zatvora od najmanje četiri godine. Sud više ne sudi samo za ono što je učinjeno, već i za ono što osuđenik „može učiniti“ u budućnosti, uzimajući u obzir prethodno ponašanje, razgovore i stručne ocene.
Zagovornici nove mere ističu da je ona neophodna radi zaštite građana od surovih nasilnika i seksualnih prestupnika, posebno nakon slučajeva poput poznatog ,,Nytorgsmannena“ (jedan od najozloglašenijih švedskih serijskih silovatelja), koji je nakon izlaska iz zatvora ponovo počinio teške polne napade. U Švedskoj, koja se godinama suočava sa rastom teškog kriminaliteta, ovakav zakon predstavlja pokušaj države da povrati kontrolu nad situacijom.
Kritičari upozoravaju da se ovim otvara opasan pravni presedan. Država dobija moć da lišava slobode ne samo na osnovu počinjenog dela, već i na osnovu subjektivne procene „potencijalne opasnosti“. Time se slabi temeljno načelo moderne pravne države, da se čoveku sudi za dela, a ne za namere, ili predviđanja.
Dok se zapadne zemlje decenijama zgražavaju nad „neliberalnim“ praksama u drugim delovima sveta, Švedska, nekadašnji simbol progresivizma i ljudskih prava, sada sama uvodi mehanizme koji podsećaju na mere protiv kojih su se javno bunile. Ovo dolazi nakon godina politike otvorenih granica i multikulturalizma koja je, kako pokazuju statistike, dovela do značajnog porasta nasilnih dela.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Pitanje ostaje: gde je granica između legitimne zaštite društva i opasnosti da država počne da zatvara ljude preventivno, na osnovu mišljenja ,,eksperata“? Švedski eksperiment mogao bi da postane model, ili upozorenje za čitavu Evropu.
Piše: Stefan Stojanović
