Pre 24 godine, 24. marta 1999. godine, započela je agresija NATO na Srbiju, odnosno Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Naredbu za napad dao je Havijer Solana u to vreme Generalni sekretar NATO-a, tadašnjem komandantu savezničkih snaga, generalu SAD Vesliju Klarku, iako nije postojalo odobrenje Saveta bezbednosti UN. Bio je to očigledan presedan.
Procenjuje se da je jula 1998. godine, tzv. OVK kontrolisala približno 40 procenata prostora Kosova i Metohije. U njenom sastavu tada se nalazilo više od 20.000 osoba. U tom periodu, oni kontrolišu ruralne sredine i ometaju puteve. Napadi na policiju koja je nastojala da čuva saobraćajne rute, važne punktove, objekte i gradske sredine, bili su svakodnevni. Vojska Jugoslavije bila je primorana da pomogne policiji prilikom deblokade Dečana juna 1998, i Orahovca jula 1998. Do oktobra policija je uspela da oslobodi niz sela u centralnom delu pokrajine.
Paralelno, u zapadnim medijima trajala je oštra kampanja protiv Srbije. Događala se takoreći poplava neistinitih informacija o zbivanjima na Kosovu i Metohiji. U knjizi „Moderno ratovanje“ Vesli Klark je docnije obelodanio da je planiranje agresije NATO protiv SRJ „sredinom juna 1998. uveliko bilo u toku“ te da je nekoliko meseci potom sve bilo spremno.
Savet Severnoatlatske alijanse (NATO) 12. oktobra 1998, doneo je odluku o usvajanju naredbe za aktiviranje snaga. Usledio je sutradan sporazum Slobodna Miloševića i Ričarda Holbruka. Predviđeno je smanjenje broja vojnika Vojske Jugoslavije na prostoru Kosova i Metohije na broj s početka 1998. Dogovoreno je da posmatrači OEBS-a nadgledaju prilike, odnosno mirovni proceš na KiM. Sporazum je takođe predviđao da nijedno lice neće biti krivično gonjeno pred državnim sudovima za krivična dela u vezi sa sukobom na KiM, osim za zločine protiv čovečnosti i međunarodnog prava.
Po sastanku Saveta NATO 30. januara 1999, zvanično je objavljeno da je NATO spreman da pokrene udare protiv SRJ. NATO agresiji prethodile su neiskrene ponude međunarodne zajednice, kao i raspoređivanje dodatnih NATO trupa u Albaniji i Makedoniji. Pregovori u Rambujeu vođeni su od 6. februara do 19. marta. Delegacija SRJ konačni ponuđeni tekst nije potpisala. Usledio je još jedan dolazak Ričarda Holbruka u Beograd 22. marta na pregovore sa Slobodanom Miloševićem. Mediji su preneli da je i taj poslednji mirovni pokušaj propao.
Nivo zahteva upućivanih zvaničnom Beogradu, što je potvrdila čak i Medlin Olbrajt, podizana je sve vreme tokom takozvanih pregovora, kako bi Srbija bila okrivljena. Kako je tumačio Vladislav Jovanović, najave bombardovanja postojale su već desetak godina, još od vremena kada je Bob Dol u Prištini obećao nezavisnost. Bil Klinton, tada predsednik SAD, delegaciji američkih Srba rekao je da ono što je ponuđeno Miloševiću ni on ne bi potpisao. Slično viđenje je docnije izneo i Henri Kisindžer.
SRJ je napadnuta kao navodni krivac za humanitarnu katastrofu na Kosovu i Metohiji. Neposredan povod, zapravo opravdanje, bili su događi u Račku, 15. januara. A potom i neuspeh navodnih pregovora vođenih u Rambujeu i Parizu. U stvarnosti, bila je to podrška terorističkoj organizaciji kosmetskih Albanaca, tzv. OVK, koja je do tada već počinila brojne zločine.
Nakon što je Skupština Srbije potvrdila da ne prihvata odluku o stranim trupama na svojoj teritoriji i predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje na Kosovu i Metohiji, NATO je započeo vazdušne udare.
Prema prvom saopštenju Generalštaba Vojske Jugoslavije, 24. marta oko 20.45, u prvom naletu gađano je preko dvadeset objekata. Prvi projektili pali su na kasarnu u Prokuplju u 19.53. Sledio je napad na Prištinu, Kuršumliju, Batajnicu.
Predsednik SAD Bil Klinton iste večeri je saopštio potrebu da se „demonstrira ozbiljnost NATO u suprotstavljanju represiji“, naglasivši potrebu „zastrašivanja Srbije i Jugoslavije“ i „uništenje vojnih kapaciteta Srbije“, da se ne bi, kako je rekao „preduzimale akcije protiv kosmetskih Albanaca.“ Iste večeri britanski premijer Toni Bler izjavio je da je agresija NATO-a preduzeta, jer je to tražio „narod Kosova“. Da bi dalje pojasnio da on pod „narodom Kosova“ podrazumeva kosmetske Albance.
Devetnaest zemalja NATO započelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji. Najpre su gađani protivvazdušna odbrana i drugi objekti Vojske Jugoslavije.
Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom vazdušne agresije NATO ubijeno je 2.500 civila, među njima 89 dece i 1.031 pripadnik Vojske i policije. Prema istom izvoru, ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca, a 25 osoba se vodi kao nestalo.
Prema navodima srpskih stručnjaka, do 10. juna zabeleženo je 18.168 avio poletanja. Po NATO izvorima, naleta je bilo 38.004, od toga 10.484 vatrenih dejstva, dok su ostalo bila izviđanja, avaksi, tankeri. U dejstvima je u prvo vreme učestvovalo dnevno oko 70 borbenih aviona, da bi docnije taj broj bio i oko 400 svakodnevno.
Ratni gubici NATO u ljudstvu i tehnici negirani su. Tadašnje vlasti u Beogradu tvrdile su da je oboreno više desetina letelica, što nije potvrđeno. Ruska agencija APN objavila je da je NATO izgubio preko 400 vojnika i preko 60 letelica, dok je američki predsednik Bil Klinton naveo u govoru“ 10. juna 1999. da NATO nije pretrpeo „nikakve žrtve“. U Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu čuvaju se ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica, krstarećih projektila. Letelica F 117, takozvani „nevidljivi“ do tada simbol superiornosti američke tehnologije, završila je u njivi u ataru sremskog sela Buđanovci.
Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 sedmica agresije nije našao na meti. NATO je izvršio 2. 300 udara i bacio 22. 000 tona projektila, među kojima 37. 000 zabranjenih kasetnih bombi i onih punjenih obogaćenim uranijumom. Osim napada sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, operacije su izvršavane iz baza u zemljama Zapadne Evropi i SAD.
Razorena je infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri, ukupno oko 50 odsto proizvodnih kapaciteta Srbije. O materijalnoj šteti koja je naneta tokom NATO agresije izneti su različiti podaci. Tadašnje vlasti u Beogradu procenile su je na približno stotinu milijardi dolara, grupa ekonomista G17 procenila je štetu na 29,6 milijardi USA dolara.
U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.
Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO su prvi put upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema. Ukupne posledice po zdravlje stanovništva i ekološke posledice nemerljive su.
Razorena je ambasada Kine u Beogradu 7. maja 1999. Zgrada RTS u Beogradu uništena je 23. aprila. Poginulo je 16 osoba i isto toliko ranjeno. Zgrada Televizije Novi Sad pogođena je 3. maja 1999, na Međunarodni dan slobode medija.
Agresija je obustavljena potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije. Sporazum je odredio povlačenje vojno bezbednosnih snaga SRJ sa Kosova i Metohije, i uspostavljanje UNMIK-a, misije Ujedinjenih nacija.
Generalni sekretar NATO-a 10. juna 1999. izdao je naredbu o prekidu bombardovanja. Poslednji projektili pali su na području sela Kololeč, nedaleko od Kosovske Kamenice, u 13.30, i na kasarnu u Uroševcu oko 19.35. Bio je to 79. dan NATO agresije na Srbiju, odnosno SRJ.
Savet bezbednosti UN usvojio je tada Rezoluciju 1244. U pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika u sastavu misije KFOR, iz 36 zemalja.
