Dok britanska vlada i deo medija pokušavaju da opravdaju „ograničenje dečijeg dodatka na dvoje dece“ kao meru fiskalne odgovornosti, stvarnost pokazuje nešto drugo, zemlju u kojoj deca postaju kolateralna šteta budžetskih tablica. Argument da se siromaštvo „nije povećalo“ zvuči tehnički tačno, ali moralno prazno. Statistika ne meri stid roditelja koji mora da bira između računa i obroka, niti osećaj nemoći u zemlji koja se diči humanizmom, a u praksi premešta teret štednje na najslabije.
Analiza Daily Mail-a pokušava da „racionalizuje“ situaciju kroz brojke i poređenja sa devedesetim godinama, ali zaboravlja osnovno, standard današnjeg života ne može se meriti frižiderom i pametnim telefonom. Kada roditelj mora da koristi banku hrane, to nije znak izbora, već poraz politike. I dok autori poput Gaja Adamsa tvrde da se „apsolutno siromaštvo smanjuje“, istina je da raste broj porodica koje preživljavaju iz donacije u donaciju, često uz osmeh dece koja ne znaju da je njihov ručak zavisio od sistema pomoći.
U britanskom diskursu štednja je postala ideološka dogma. Oni koji kritikuju mere bivaju proglašeni „socijalnim romantistima“, dok se društvena solidarnost tumači kao slabost. Zapravo u pitanju je vrednosni izbor da li društvo priznaje da prava dece, bez obzira na red rođenja.
Laburistički lider Kir Starmer, koji je na talasu obećanja o „novom humanizmu“ stigao do političkog vrha, sada ćuti pred budžetskim računima. Time potvrđuje da se u savremenoj Evropi levica sve češće plaši sopstvenih principa. Kada država broji koliko dece „vredi“ pomoći, tada više nije reč o ekonomiji, već o moralnom bankrotu.
Pogled redakcije portala Vesti Online:
Britanija koja sebe smatra kolevkom parlamentarizma, pala je na ispitu iz saosećanja. Dok se političari nadmeću u procenama troškova, iza svake brojke stoji jedno ime, jedno dete i jedno odricanje. Ako je štednja postala važnija od detinjstva, onda je Ujedinjeno Kraljevstvo pogrešilo račun.
Piše: Nina Stojanović
