Tri godine nakon masovnih ubistava 3. i 4. maja 2023. godine, kada je u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu đak te škole K.K. ubio devet svojih drugova i drugarica i školskog čuvara, a dan kasnije u selima Dubona i Malo Orašje nadomak Mladenovca i Smedereva Uroš Blažić lišio života devet mladih ljudi i ranio dvanaest – ovi događaji i dalje ostaju među najtežim potresima u novijoj istoriji Srbije.
Slični događaji nisu izolovani. U Sjedinjenim Američkim Državama, gde su školske pucnjave postale učestala pojava, beleži se najveći broj ovakvih incidenata u svetu. Evropa, iako ređe pogođena, suočila se sa tragičnim slučajevima u Finskoj, Nemačkoj, Francuskoj i Češkoj. Azija i Latinska Amerika imaju sporadične, ali često vrlo teške incidente.
Zajednički obrazac nije jednostavan, ali stručnjaci ukazuju na niz ponavljajućih faktora. U velikom broju slučajeva počinioci su mladi ljudi koji se nalaze u stanju dugotrajne socijalne izolacije, emocionalne nestabilnosti ili izloženosti nasilnom sadržaju. Kod nekih se beleže prethodni znaci povlačenja iz društva, promene u ponašanju, fascinacija oružjem ili izražavanje nasilnih fantazija. Međutim, nijedan od ovih signala sam po sebi nije dovoljan da se predvidi tragedija, što prevenciju čini izuzetno složenom.
Stručnjaci za bezbednost i mentalno zdravlje upozoravaju da su najopasniji oni slučajevi u kojima se više faktora preklapa: dostupnost oružja, nedostatak adekvatne podrške, kao i izostanak reakcije okoline na promene u ponašanju.
Ipak, univerzalnog „recepta“ nema. Masovna ubistva ostaju ekstremni, globalno prisutan fenomen koji se ne može objasniti jednim uzrokom. U pozadini se često nalaze kombinacije psiholoških, društvenih i sistemskih faktora, uz zajedničku nit — izostanak pravovremene reakcije.
U nekim zemljama razvijeni su programi rane intervencije u školama, uključujući obuku nastavnika da prepoznaju rane znakove rizika i promene u ponašanju učenika, kao i sisteme anonimnog prijavljivanja.
Takvi programi postoje u Sjedinjenim Američkim Državama, gde škole često koriste anonimne „tip-line“ sisteme i timove za procenu pretnji. Slični modeli postoje i u Kanadi, gde školski odbori nadgledaju procedure za rano prepoznavanje i intervenciju kod rizičnih ponašanja. U Ujedinjenom Kraljevstvu fokus je na saradnji škola sa socijalnim službama i policijom kroz programe zaštite dece, dok se u skandinavskim zemljama poput Norveške, Švedske i Finske razvijaju preventivni modeli zasnovani na psihološkoj podršci i radu školskih savetovališta. U Nemačkoj se primenjuju kombinovani sistemi psihološke procene i školskih bezbednosnih protokola. Cilj ovih pristupa je da se potencijalni rizici prepoznaju što ranije, pre nego što eskaliraju u nasilje, uz naglasak na saradnju škole, porodice i stručnih službi.
Stručnjaci ističu da ni najstroži zakoni o kontroli oružja ne predstavljaju potpunu zaštitu od masovnih napada. Australija se često navodi kao primer zemlje koja je nakon 1996. godine i masakra u Port Arturu sprovela jednu od najrigoroznijih reformi zakona o oružju u svetu, nakon čega je broj masovnih pucnjava godinama bio znatno smanjen. Ipak, napad na sidnejskoj plaži Bondi u decembru 2025. godine ponovo je otvorio ovu raspravu. U tom napadu ubijeno je 15 ljudi, a oko 40 je ranjeno. Događaj je pokazao da čak i u sistemima sa visokim nivoom kontrole oružja i razvijenim bezbednosnim mehanizmima i dalje postoji prostor za pojedinačne akte masovnog nasilja.
Zato se u savremenim analizama sve češće ističe da zakonske mere mogu smanjiti rizik i razmere tragedija, ali ne mogu u potpunosti eliminisati mogućnost njihovog nastanka.
U slučaju „Ribnikara“, kao i u drugim sličnim tragedijama, upravo to ostaje najteže pitanje: da li su postojali signali koji su mogli biti prepoznati ranije i gde sistem prestaje da vidi pojedinca pre nego što postane kasno.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Tri godine kasnije, fokus se ne zadržava samo na prošlosti, već i na upozorenju za budućnost. Tragedije ovog tipa ne posmatraju se kao izolovani šok, već kao kompleksan društveni problem koji zahteva stalnu pažnju, prevenciju i spremnost da se reaguje na vreme.
Piše: Biljana Stepanović
