Slovenac napravio srpski raj

"Izvinite, da li je ovo raj?": Etno eko selo Vraneša

Kada je Leon Srnec, 47-godišnji biznismen iz Celja, pre četiri godine polazio u posetu prijateljima u podnožje Zlatara, pored klisure kanjona Uvac, tamo gde u beskrajnoj tišini žive četiri jezera, tri reke i mnoge pećine, ni sanjao nije da će mu taj put prilično promeniti život. Na obodu klisure u koju se zaljubio na prvi pogled, Leon je kupio zemlju i sagradio etno eko selo u koje, kad banu prvi put, mnogi namernici pitaju isto: "Izvinite, da li je ovo raj?"

Odgovor je samo jedan: Etno eko selo Vraneša, koje je Leon Srnec, vlasnik firme "L-sistem" iz Celja, sagradio pre osam meseci, uloživši u njega više od milion evra, jeste – eden. Možda i više od toga.

Dok je, kaže, boravio u vikendici svojih beogradskih prijatelja, Tomislava i Mirjane Zeković, Leon je jednog dana prošetao do uzvišenja Pjanski krš, nedaleko od mesta Kokin Brod. Gore, sa brega, pucao je pogled na Zlatarsko jezero, a nekoliko stotina metara dalje, sa oboda stene Orlovača, video se kanjon Uvca, Radoinjsko i Zlatarsko jezero, videli su se orlovi na stenama, nebo se moglo dodirnuti… U tom trenutku, Slovenac se okrenuo prema prijateljima i samo rekao: "Koliko košta ovaj pogled?"

"Taj pogled u kanjon Uvca i modrozelenu jezersku vodu, ta lepota netaknute prirode, neposredni i iskreni ljudi, sve me to očaralo i osvojilo i gotovo istog časa znao sam šta mi je činiti", kaže danas Leon koji je u međuvremenu u Novoj Varoši otvorio preduzeće "Etno-point".

Već posle nekoliko meseci od prvog boravka u zlatarskoj oazi, Leon je pružio ruku seljaku Ostoji Pjanoviću, vlasnika krša na bregu sela Vraneši. Ostoja je zagrlio novog komšiju kome je prodao deo krša, gde je uspevalo samo nekoliko vrsta travki i nekoliko vrsta zmija. Sve drugo bio je kamen i suva zemlja crnica i san seljaka da će jednog dana nekome prodati ono što bi preko dana dao i džaba samo da se ne sapinje po kršu i da ne vija štapom zmije i guštere.

Na rastanku, posle pogodbe za zemlju, starina je Leonu poklonio vunene čarape belače da ga čuvaju od nazeba kad preko Pjanskog krša dunu vetrovi i kad ga zaveju snegovi. A nekoliko meseci kasnije, kad su razne građevinske mašine pritisle Pjanski krš, Ostoja je svom slovenačkom prijatelju poklonio i šajkaču. Leon je stavio na glavu i često je nosi. I na gradilištu, i kad bi išao negde u selo, ali i kad bi kretao put Nove Varoši.

"Ljudi iz ovog kraja zavoleli su Slovenca kao svog najrođenijeg. Valjda je umeo sa njima, znao je šta da im kaže, kako da im priđe, šta sa njima da priča. Gorštaci su ovo i teško prihvataju neznanca, ali ovog Slovenca su baš usvojili… Pa to je čudo!", kaže Obrad Despotović iz Kokinog Broda.

Zavet nemačkog penzionera

Pogled od milion evra: nedeljko Pjanović i Leon Simić

I, na bregu je 2007. počelo da niče etno selo. Osnovni materijali bili su kamen i drvo. Više od 350 kubika građe crnog bora Leon je nabavio u okolini Nove Varoši. Majstori sa drvodeljom Čedom Matrovićem iz Prijepolja, takođe su bili iz Srbije…

"Leon je učinio fantastičnu stvar jer je angažovao ljude iz ovog kraja, kupovao materijal od ljudi iz ovog kraja, i tako uspeo da osvoji ljude da oni danas prosto kažu "naš Leon"", priča Ljubenko Vasiljević, jedan od 16 Novovarošana zaposlenih danas u Etno selu.

Za nedavne prvomajske praznike svih 26 kreveta u etno selu bili su zauzeti. Gosti su bili iz Nemačke, Francuske, Slovenije i Beograda. Menadžer sela Albina Čičić kaže da u selo stižu gosti iz celog sveta.

"Nesvakidašnje prirodne lepote ovog kraja, naša nacionalna kuhinja, isceljujuća planina Zlatar i gostoprimljivi meštani, samo su neki od razloga što nam dolaze ljudi iz mnogih zemlja i što odlaze odavde puna srca", kaže Albina, pokazujući nam brojne seoske čarolije koje su toliko osvojile jednog nemačkog penzionera da je glasno priznao kako će se preseliti da živi pod Zlatarom.

Od sela kroz četinarsku šumu, po kojoj tumaraju zečevi, ovce, koze, čobanice i po neka šajkača, vodi staza zdravlja kojom se stiže do vidikovca sa koga se pruža pogled na Zlatarska jezera.

Albina kaže da su joj mnogi gosti, a među njima i svetski putnici, priznali da pogled sa vidikovca iznad kanjona Uvca vredi pravo blago. I tu su, negde, zatvara krug neverovatne priče koja je počela jednim pogledom i jednim prijateljskim stiskom ruke – srpskog seljaka i preduzimljivog Slovenca. Priče koja će, kako reče Leon, još trajati, opominjući sve one kratkovide koji ne primećuju koliko je Srbija bogata.