O životu i karijeri Alena Stevanovića film bi bez problema mogao da se snimi. Rođen u Cirihu, a bubamara ga je vodila od Radničkog (Novi Beograd), do Intera, Torina, Partizana, nazad do Novog Beograda (IMT).
Ni tu nije kraj, nova epizoda sledi u indijskom Džamšedpuru s kojim je potpisao dvogodišnji ugovor. Upisao je i tri utakmice za reprezentaciju Srbije. Imaće šta da priča pokolenjima kad jednog dana podvuče crtu. A, uz sve to – odrastanje bez roditelja, ujak kao očinska figura… Priča već toliko puta ispričana, ne bi Alen da je ponavlja. Sve u svemu, put koji Stevanovića pozicionira među atipične junake – fudbalske i životne.
Lepo na „traktoru“
Ostvario je Stevanović sa IMT-om istorijski uspeh ulaskom u Superligu, ali će dešavanja u domovini ubuduće pratiti iz daleke Indije.
– Kontaktirali su me pre tri meseca i izrazili želju da me tamo vide – počinje priču za „Vesti“ Alen. – Svidelo mi se kao izazov. Ambicija mi je da ostanem tamo što duže mogu. Ima dosta zelenila, deluje fino.
U Džamšedpuru su već, od naših, pomoćni trener Hezirđan Kiza Ramadani i Dragan Drašković, zadužen za rad sa golmanima.
– Ramadani me je i kontaktirao, on asistira šefu Skotu Kuperu. Sarađivali su dugo na Tajlandu, pa su bili u reprezentaciji Filipina.
Postojala je opcija da se IMT-u pomogne i u eliti.
– Možda bi se i ostvarila da nije došla ova ponuda… Međutim, imam već 32 godine. Budem li sebe pokazao u pravom svetlu i ekipa napravi dobar rezultat, mogu da napredujem u svakom smislu. Rano je pričati, ali, možda, tamo i završim karijeru.
A, sa „traktoristima“ beše lepih godinu i po dana. Došao je iz bugarskog Carskog sela.
– Trebalo je da potpišem za IMT još pre Bugarske, ali se tada nisu sklopile kockice. Imali su želju da me vide, tu mi je i porodica, u datom momentu je to za mene bilo najbolje. Prvih šest meseci malo nismo imali sreće, ali smo sad završili tu misiju kako treba. Navijaću za njih svakako u novoj sezoni.
Jedan, drugi Radnički, pa Inter
A, prvi fudbalski koraci behu tek koju stotinu metara dalje – kod Studenjaka, u čuvenoj Omladinskoj školi Radničkog.
– Nezaboravno, na čuvenoj šljaci. Klub koji ću uvek voleti.
Radnički broj dva, obrenovački…
– Tamo sam bio pet meseci, ali, takođe, vrlo lepa epizoda.
Između dva imenjaka – probe po silnim evropskim klubovima, u tinejdžerskom periodu. Italija, Grčka, Češka… A, onda, poziv da iz „rabe“ ode ni manje ni više nego u veliki Inter!
– U tom momentu sam verovao da je to najbolje za mene. Nisam, doduše, tad nešto mnogo ni mislio. Imao sam 18 godina, pojavio se Inter, svako bi otišao. Malo teži put kad ideš kao nedokazan fudbaler, još nisi ni čovek… U Italiji sam proveo sedam godina, veoma lepa etapa u mom životu, tamo mi se i ćerka rodila… Moglo je gore, moglo je bolje. Bilo je onako kako je moralo da bude i koliko sam bio mentalno spreman. To mi je malo nedostajalo.
Debi među neroazurima nezaboravan, kod kuće protiv Sijene…
– Pamtim, 9. januar 2010… Ušao sam umesto Mote. Tek posle nekoliko godina, kad se sve slegne, vidiš gde si bio i kakvu si čast imao da deliš svlačionicu sa takvim šampionima. Član Intera sam bio četiri godine, ali je tad bilo ono 50:50. Mogao si po pola da budeš u vlasništvu jednog i drugog tima.
Uživanje u Italiji
Vrhunac Alenove karijere beše Torino.
– Tu sam najduže bio član jednog kluba. Ušli smo u Seriju A posle ne znam koliko godina. Imaju mnogo navijača.
Pozajmica Torontu…
– Odmah posle pola godine u Torinu otišao sam tamo. Bio sam kratko, četiri meseca. Čuveni Aron Vinter me je trenirao. I oni su posle, kao i Torino, dosta napredovali, doveli zvučna imena, jednom bili i šampioni.
Usledile su „pozajmice“ Palermu, Bariju pa Speciji.
– U Bariju – „nenormalni“ navijači, žive za fudbal… U Italiji takva strast ima još samo u Napulju. Veoma mi je bio lepo, iako sam bio kratko, šest meseci, kao i u Speciji zatim. Igrali smo plej-of, ispustili Seriju A. Posle su i ušli u Seriju A, sad su standardni u najjačem rangu. U Italiji ti je lepo gdegod da si. Zemlja fudbala, kvalitet života na visokom nivou.
Poziv Partizana je vratio Alena u domovinu, ali je pasoš i dalje bio nadohvat ruke. Sledeći ino angažman – Šonan Belmare.
– Već pred kraj jesenje sezone u Srbiji došli su ljudi iz Japana da me gledaju. Bio sam tamo skoro godinu dana, sin mi je tada rođen. Drugi svet, druga kultura. Vredni, disciplinovani ljudi. Sve mora da je na vreme. Ogromno iskustvo za mene, i u profesionalnom i u životnom pogledu. Jedno je kad ideš kao turista na nekoliko dana, a drugo kad živiš tamo. Uživao sam u Japanu. Imao sam ugovor na dve godine, ali video sam da nisam bio u planu. Govorili su mi da čekam, međutim, nisam imao strpljenja, pa sam tražio da idem – priseća se Alen.
Svestan grešaka
Onda, pauza, pa Poljska, Visla Plock.
– Otišao sam na zimu, borili smo se za opstanak i ostali u ligi. Pred kraj sam odigrao vrlo dobro, dali su mi novi ugovor na dve godine, veliki za taj klub, međutim… Pravio sam, generalno, dosta grešaka, bio impulsivan, radio na svoju štetu.
Čak i u zrelijim godinama…
– Da, i to nije za pohvalu. Osetio sam na svojoj koži posledice, kao i moja porodica. Imam 32 godine, gledam da ispravim ono što mogu i produžim sebi karijeru.
Pre „traktorista“ – Bugarska.
– Čuveno Carsko celo. Zvao me je Ivan Bandalovski, saigrač iz Partizana. Prethodno, godinu i po dana nisam radio ništa. Oprostio sam se od fudbala. Rešio sam, ipak, da odem tamo. Takvo mučenje i krizu u životu nikad nisam imao, što je i normalno posle takve pauze. Najgori sam bio tamo, katastrofa. Bukvalno su mi se smejali. Imao sam, međutim, neki svoj put. Rekoh sebi – ako si se već vratio, šta si očekivao, da ćeš biti najbolji? Pa, nećeš, brate. Mnogo mi je značilo što sam igrao tamo. Vratio sam osećaj, snagu… Taj klub više ne postoji, žao mi je zbog toga. Mnogo su mi pomogli.
Svestan je grešaka, ali ipak kaže:
– Ne žalim ni za čim. Lako je na kraju da kažeš – trebalo je ovako, moglo je onako… Koja je onda draž života? Ne bih voleo da znam šta me čeka unapred, takav sam – zaključio je Alen posetu „Vestima“.
Partizan mi ostao u srcu
Javnost je ovde bila poprilično iznenađena onim što je usledilo posle Specije – dolazak u Partizan.
– Hteli su iz Torina ponovo da me šalju na pozajmicu, zauzimao sam mesto stranca, međutim, rekao sam da ne dolazi u obzir. Dogovorili smo se da odem, pojavila se priča vezano za Partizan, sve se desilo u nekoliko sati. U Humskoj 1 sam proveo dve i po godine, osvojio duplu krunu. Bilo je turbulentno, ali, naravno, Partizan ima posebno mesto u mom srcu. Živeo sam, praktično, u Zemunelu, mnogo prijatelja stekao. Svuda se trudim da gledam pozitivno i da izvlačim najbolje.
Povreda je omela zapaženiji učinak u crno-belom dresu.
– U derbiju mi je „stradalo“ koleno, ali sam muku mučio i sa zglobom, pa sam operacijom u isto vreme rešio sve. Na leto, kad sam se vratio, trener Marko Nikolić je otišao iz kluba. Njemu sam neizmerno zahvalan na svemu, toliko je učinio za mene. Našao mi je pravu „žicu“, da izvuče iz mene najbolje. Veoma kvalitetan trener i čovek. Posle je na klupu došao Miroslav Đukić, video sam da nisam u planovima, pa smo se na zimu dogovorili da odem.
Stanković, Murinjo, Gatuzo…
Dejan Stanković?
– Veliko ime, mnogo mi je pomogao u Interu. U Italiji ga izuzetno cene. Ispao je, nažalost, sa Sampdorijom. Klub sa velikom istorijom, ali…
A, Žoze Murinjo…
– U tom momentu najbolji trener na planeti, deceniju ispred svih, pozitivac… Vidi i čuje sve, zna sa igračima. Njegovi rezultati sve govore.
Sarađivao je Alen, doduše kratko, sa Đenarom Gatuzom u Palermu.
– Došao je na početku sezone, međutim, posle samo šest kola je dobio otkaz. Nasledio ga je Đuzepe Jakini, proveren stručnjak koji je već više puta osvajao Seriju B. Uspeli smo da uđemo u Seriju A. Sakupili smo rekordan broj bodova u istoriji drugog ranga takmičenja. A, Gatuzo – uspeo je posle da se probije kao trener. Napoli, Valensija… Verujem da sa onom njegovom „ludačkom“ energijom može da napravi dobru karijeru.
Podrška Nemanje Matića
Brzo po potpisu ugovora za Džamšedpur, na sajtu indijskog kluba osvanula je video-poruka Stevanovićevog prijatelja Nemanje Matića. „Vezista“ Rome mu se ovim rečima obratio na engleskom:
– Zdravo, Alene. Nadam se da si dobro. Samo bih da ti poželim mnogo sreće u tvom novom klubu. Nadam se da ćeš uživati tamo. Dobili su veoma kvalitetnog fudbalera i, pre svega, veoma dobrog čoveka.
Reprezentacija kao kruna
Stevanović je odigrao tri utakmice u dresu Srbije:
– Bio sam dosta mlad i, očigledno, nisam bio spreman da se nosim sa tim pritiskom. Reprezentacija mi je, svakako, kruna karijere. San svakog igrača, ne postoji veća čast.
Prerana smrt tadašnjeg selektora Siniše Mihajlovića duboko ga je potresla:
– Njemu najviše dugujem. Kakav je gospodin bio, takvo poštovanje nisam video ni za jednog stranca u Italiji. Ljudi nemaju ideju koliko je on veliko ime tamo.
Teške selidbe i rastanci
Nekoliko zemalja, kultura, kontinenata promenio je Alen sa porodicom. Deca mala…
– Veoma je teško, pogotovo njima. Imam treninge, utakmice, a oni zavise od mene. Ćerkica je bila u Italiji, Japanu, Bugarskoj… Koliko škola je samo promenila…
Sada – Indija.
– Neće ići porodica sa mnom. Naslednica je već velika, četvrti razred, ima svoju ekipu. Sin je napunio pet godina. Ti rastanci mi najteže padaju, dosta sam vezan za porodicu, međutim… Kad sam se već vratio fudbalu, kad mi se ukazala ova šansa, ne smem da je propustim. Na kraju krajeva, tamo i idem najvećim delom zbog njih.
U fudbalu i kad odloži kopačke
Nije Stevanović još načisto čime će se baviti po završetku igračke karijere:
– Još pre godinu dana sam gledao da budem trener, sad mi se pojavila ova Indija… Fokusiran sam da se spremim i da igram dobro, ali bi sigurno trebalo da razmišljam šta dalje. Sa 35, 36 godina i dalje si mlad čovek. Počinje ti život, bukvalno i – šta ćemo sad? Vidim sebe i dalje u fudbalu, znam samo to da radim. Imam iskustvo koje mogu da prenesem, kao i kontakte.
Lučić – Zvezdino blago
Stevanović je u IMT-u igrao zajedno sa Vladimirom Lučićem, sada značajnim adutom trenera Baraka Bahara u Crvenoj zvezdi:
– Posle prvog treninga kad sam ga video pored Hale sportova, bio sam zadivljen. Lučke od tada konstantno napreduje. Najbolji je igrač „jedan na jedan“ u državi. Takav kvalitet u „zalamanju“ – leva, desna… Toliko prostora ima za napredak. Veoma ga cenim i kao čoveka i kao fudbalera. Nema mnogo takvih igrača koji idu direktno i koji su toliko raznovrsni. Daj bože da ga zaobiđu povrede. Mlad je, treba da se „istrpi“, ali, po meni, on već sada može dosta da donese Zvezdi.
