Posle ratova i masovnog stradanja naroda uvek ima mnogo posla, od obnove i izgradnje porušenog i uništenog do pronalaženja nestalih. Ovo poslednje možda je najteži i najnezahvalniji posleratni posao koji je u nekadašnjem Bosanskom Brodu, danas opštini Brod, pripao Marku Grabovcu koji vodi nevladinu organizaciju Udruženje za traženje nestalih lica, a i na čelu je Odbora za traženje zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila RS.
Ovim teškim i odgovornim poslom Grabovac se bavi već dve decenije – od 2001. godine, a glavni cilj je da se istina o stradanju civilnog stanovništva u Brodu i Posavini probije što dalje, od Bosne i Hercegovine do međunarodnih organizacija i institucija pravde.
Na radnom stolu u njegovoj kancelariji, u zgradi opštine, kao svakodnevni podsetnik na surovu sudbinu stanovnika srpske nacionalnosti u ovom pograničnom gradu na severu Republike Srpske stoji debela knjiga od nekoliko stotina stranica „Ekspertiza o ratnim zločinima genocida izvršenim nad civilnim stanovništvom na području opštine Bosanski Brod 1992. godine“.
– U ovoj knjizi-dokumentu su imena, fotografije, lični podaci, starosno doba žrtava, datumi stradanja i masovne grobnice u kojima su pronađeni posmrtni ostaci. Tu su zapisane izjave svedoka i preživelih stradalnika, kao i karta zločina u 17 srpskih sela brodske opštine koja su spaljena i porušena do temelja. U posebnom delu su imena poznatih naredbodavaca i izvršilaca zločina. Sve to sakupljeno na jednom mestu predstavlja autentičnu dokumentaciju o stradanju Srba u Bosanskom Brodu od marta do oktobra 1992. godine, koliko je trajala okupacija vojnih jedinica Hrvatske i paravojnih muslimansko-hrvatskih snaga iz ove sredine. Nekoliko puta svu tu dokumentaciju i dokaze predavali smo Okružnom tužilaštvu u Doboju, Tužilaštvu BiH u Sarajevu i Haškom tribunalu. Niko od njih nije poslao ni reč odgovora na to što su primili – počinje priču za „Vesti“ Marko Grabovac.
Dodaje da o toj nezainteresovanosti za srpske žrtve najbolje svedoči činjenica da ni 29 godina posle krvavog zločina u selu Sijekovac niko od hrvatskih naredbodavaca i izvršilaca nije procesuiran.
– Jedina osoba koja je za to osuđena je Zemir Kovačević koji služi desetogodišnju zatvorsku kaznu – naglašava naš sagovornik.
Grad logor
Srbi su u tadašnjem Bosanskom Brodu postali meta zločinačkih namera dojučerašnjih komšija i sa desne i leve obale Save. Povlačenje jedinica JNA s ovog prostora „otvorilo je vrata“ progonima, hapšenjima i besomučnom ubijanju.
– Veliki deo Srba proterala je regularna vojska Hrvatske uz pomoć međunarodnih faktora i muslimansko-hrvatskih paravojnih jedinica. Zločin se dogodio kad je JNA otišla s ovih prostora. Iako je u to vreme još postojala Jugoslavija u krnjem sastavu, bez Slovenije i Hrvatske, država Hrvatska je tada izvršila agresiju na ove prostore. Bio je to napad države na državu, a fokusirani su bili samo na Srbe. Prvo je išlo proterivanje, pobili su što su mogli da pobiju, hapsili su ljude i odvodili u logore. U Brodu je formirano 10 logora, a tri su bila centralna: Skladište RK Beograd u Tuleku, Stadion FK Polet i SC „Fric Pavlik“. U svakom od njih bilo je između 400 i 600 zatvorenika, ukupno više od 2.000, iz tih logora su nestajali ljudi. Skladište RK Beograd bio je najveći logor sa zarobljenicima iz Bosanskog i Slavonskog Broda, Dervente, Modriče, Šamca – podseća Grabovac.
Kako bi otkrili kako i gde su završili zarobljenici koje su odvodili u Zagreb, Slavonski Brod, Sisak, Viroviticu, Osijek, Orašje, gde su bili logori udruženje na čijem je čelu Grabovac sarađivalo je sa drugim nevladinim organizacijama.
– U Odžaku je bio najveći logor za Srbe. Imamo arhivu, dokumentaciju, potpisanu i overenu naredbu jedinicama koje su bile pod komandom HVO za privođenje žena srpske nacionalnosti radi podizanja morala hrvatskoj i muslimanskoj vojsci. To su dokazi na koje ne reaguju ni Haški tribunal, niti Tužilaštvo BiH. Oni sve to razvlače da ostane što manje svedoka kako zločinci ne bi odgovarali. Međutim, ne smemo prestati da se angažujemo na dokazivanju zločina nad Srbima u opštini Brod i Posavini, koja je bila planirana da nestane i bude pod vlašću Hrvatske. Ne sme se sve svesti na obeležavanje nekog datuma, polaganje venaca i reči da moramo istinu preneti mlađim naraštajima da bi znali šta se ovde desilo – poručuj naš sagovornik.
On ističe da je traženje nestalih Srba civila bio mukotrpan posao pogotovo što nije bilo jedinstvenog prilaza ovom problemu u Federaciji, ali i na nivou Bosne i Hercegovine.
Grobnice širom Jugoslavije
– Mi smo humanitarna nevladina organizacija koja se fokusirala na traženje nestalih Srba na prostoru opštine Brod, pa i šire jer su oni odavde odvođeni u druge logore na teritoriji Hrvatske. Pronalazili smo tela naših ljudi i u masovnim grobnicama širom nekadašnje Jugoslavije i još tražimo 40 osoba iz Broda nestalih tokom rata. Povezali smo se i sa drugim udruženjima koja nam mogu pomoći, kao što su ribari i lovci. Znamo da su Srbi iz Liješća odvođeni na most, ubijani i bacani u Savu. Obaveštavali su nas ako bi neko nešto saznao za posmrtne ostatke, bilo da su ribari našli lobanju i kosti ili da se posmrtni ostaci nalaze u šumi ili nekoj njivi – naglašava Marko Grabovac uz napomenu da su od prvog dana rada na ovim poslovima bili povezani s entitetskom komisijom na nivou RS i da su imali dobre rezultate u pronalaženju nestalih.
Uz podsećanje da se u RS još traga za 1.640 ljudi, Grabovac navodi i da se, od kada je dogovoreno da se na nivou BiH osnuje Institut za traženje nestalih sve tri nacije, želelo da se Srbi izbace iz toga, s obrazloženjem da su to građani BiH i da se ne treba usmeravati samo na entitete.
– Moja majka ne može biti ništa drugo nego Srpkinja pravoslavka, moj brat je Srbin, oboje su ubijeni tokom rata. Poštujem kad neko kaže da su njegovi stradali Bošnjaci ili Hrvati. Od osnivanja Instituta mi imamo veliki pad u rezultatima traženja nestalih jer je Amor Mašović bio zagovornik da se nađe što manje Srba, a da se što više Bošnjaka pripremi za sahranu u Potočarima, pogotovo Srebreničana – kaže Grabovac.
Navodi da je prikupljena obimna dokumentacija koja svedoči o zločinima počinjenim u tadašnjoj opštini Bosanski Brod, ali i ovom delu Posavine kao i da je poznato koje su jedinice države Hrvatske i lokalne muslimansko-hrvatske paravojne formacije proterivale, hapsile, odvodile u logore i ubijale civilno stanovništvo. Više puta je od Hrvatske traženo, na osnovu podignutih optužnica za počinjene zločine, da izruči nalogodavce i izvršioce, ali je sve to ignorisano i odbijano.
– I pored brojnih zahteva, Hrvatska odbija da izruči svoje državljane koji su optuženi za zločin u BiH, a mi smo uporno radili da naše osumnjičene pošaljemo u Hag računajući da ćemo od toga imati nekakve koristi. Umesto toga, oni su tamo dobili duge zatvorske kazne ili su umirali u zatvoru. Ima dosta stvari koje im nisu dokazane, ali su oni, uprkos tome, optuženi, a Hrvatska štiti zločince verujući da time čine nešto dobro i da je to bila ispravna politika – ocenjuje sagovornik „Vesti“.
On navodi da su se u traženje nestalih uključile i organizacije Međunarodna komisija za nestala lica i Međunarodni komitet Crvenog krsta kako bi ubrzale posao.
– Međutim, sve to ide sporo, a živih svedoka je sve manje, jer umiru što, po svemu sudeći, nekima odgovara – tvrdi Grabovac.
Posebno je, prema njegovim rečima, tragična sudbina više od 200 Roma koji su, u želji da se domognu Zapada krenuli iz Podrinja i uspeli da stignu do Broda, odnosno Dubočca na Savi.
Tu se, dodaje, završilo njihovo putovanje jer su, prema rečima nekih od svedoka i učesnika u likvidacijama, svi poubijani!
Ubijeno 220 Roma
– Četiri autobusa sa oko 220 Roma, među njima više od 100 dece, koji su išli iz Podrinja, prošli su kroz koridor naše vojske, propustio ih je general Simić i u junu-julu 1992. putnici prvog autobusa su poubijani u Brodu. Javio mi se čovek koji zna detalje i mesto gde je masovna grobnica. To je staro napušteno muslimansko groblje gde je bio prelaz preko Save u Sijekovcu. Posle mog razgovora na TV na ovu temu, telefonom me je zvao čovek da kaže da se to zaista dogodilo, ali da on nije kriv jer je bio pod komandom Hrvatske vojske i da je morao to da učini. Trebalo je i da dođe i sve to pokaže, ali se to nije desilo – kaže Grabovac i nastavlja:
– U tom autobusu je bilo 59 osoba. Na stadionu FK Polet bio je beli helikopter, verovatno međunarodnih posmatrača. Ima mnogo razloga da sumnjamo da su žrtvama vađeni vitalni organi. Lekari i drugi stručnjaci su to pakovali i vozili na Zapad. Bila su četiri autobusa, jedan je ostao u Sijekovcu, a preostala tri stigla su u Dubočac. Ti ljudi su nameravali da preko Hrvatske idu na Zapad, ali su tu svi pobijeni. Zakopani su, kako taj čovek tvrdi, negde ispod katoličkog groblja prema Savi u Dubočcu. On je ispričao i da je jedan autobus pokušao da pređe preko pontonskog mosta, ali da zna sigurno da su i oni pobijeni – prenosi Grabovac ono što je saznao „iz prve ruke“.
Tragedija više od 200 Roma u Brodu i Dubočcu je tema o kojoj se nije mnogo govorilo, a i kada je pominjana, bilo je mnogo pokušaja da se „relativizuje“ jer su to navodno posmrtni ostaci žrtava iz Drugog svetskog rata.
– Iz Federacije BiH su došli članovi komisije za ekshumaciju, iako na to nisu imali pravo jer na svojoj teritoriji to radi komisija RS. Stigli su ujutro, nenajavljeni tako da nisam imao vremena da obavestim Slavka Krulja, tužioca da bude prisutan, kao ni dr Karana i članove Republičke komisije za nestale. Kopali su na mestu gde je masovna grobnica pobijenih Roma. Međunarodni posmatrači su otišli, a ekshumacija je trajala dva dana. Iskopani posmrtni ostaci bili su bez odeće kako bi nama servirali priču da su to navodno žrtve iz Drugog svetskog rata. Međutim, mi smo iz jedne ugledne engleske laboratorije dobili nalaz kojim je nedvosmisleno utvrđeno da je reč o osobama koje su pobijene 1992. Na mestu iskopavanja nađene su i po jedna patika i cipela, šarena dečja majica iz ovog vremena i dečje naočare za sunce. Bilo mi je sve jasno. Sve posmrtne ostatke su strpali u vreću i odvezli na jednu sudsku parcelu gde se i danas nalaze – priseća se tog događaja Marko Grabovac.
Predmeti 27 godina čekaju na red
Marko Grabovac je naveo da nisu zadovoljni ni radom institucija BiH – od Tužilaštva, Ministarstva za ljudska prava, izbegla i raseljena lica, Instituta za nestala lica, pa do sudova.
– Tokom 1992. i 1993. ubijeno je više od 3.500 Srba na sarajevsko-romanijskom području, u Srebrenici i okolnim selima, i niko za to nije odgovarao. A i oni koji dođu pred sud budu oslobođeni. Jasno nam je da ništa ne možemo da promenimo dok se u ovo ne uključe institucije Republike Srpske, da traže da se o svemu javno raspravlja na nivou BiH. Izražavali smo nezadovoljstvo i u BiH, ali i kod međunarodnih predstavnika i institucija jer predmeti koje smo predali pre 27 godina uz dopunjavanje novim dokazima još čekaju da dođu na red. Umanjen je i broj masovnih grobnica sa našim žrtvama i pojedinačnih grobova, ekshumacije se vrše a da mi i ne znamo da se to čini, niti su obaveštene naše institucije da bi bile tu prisutne. Zato počinjemo da sumnjamo i pitamo gde završe posmrtni ostaci nekog ekshumiranog tela – naglašava naš sagovornik.
Borba za istinu
Grabovac ističe da predstavnici RS u institucijama BiH treba da traže zajedničku raspravu da se istina plasira u svet jer neće niko drugi to uraditi za nas.
– Bogata dokumentacija s dokazima (izjave, svedočenja, film) mora biti predstavljena javnosti i zbog preživelih logoraša koji i danas prolaze kroz teške krize i traume. Kao nevladina organizacija smatramo da stalno treba pozivati i upozoravati naše predstavnike u institucijama na nivou BiH da budu jedinstveni i na dnevni red stave temu stradanja Srba u Bosni i Hercegovini. Sve ovo ne sme da se zaboravi i tu moramo biti jedinstveni u RS – poručuje Grabovac.
