Ako svratite u manastir Kuveždin na jugozapadnim padinama Fruške Gore, dočekaće vas elegancija bele crkve, konaci i mir potoka u dolini. Teško je poverovati da je ovo mesto više puta rušeno i pustošeno. Međutim, ovi konaci su bili razvaline, od hrama su ostale čađave zidine, pa je priča o Kuveždinu i priča o stradanju, ali i o vaskrsenju.
Zadužbinu je, najverovatnije, podigao Sveti Stefan Štiljanović 1520. godine, a izvori iz 16. veka manastir pouzdano pominju. U celini je nekada bio vezan sa Šišatovcem, a razdvojen početkom 18. veka. O staroj kamenoj crkvi sa zvonikom i dva kubeta nema mnogo tragova. Kompleks је tokom 18. veka više puta obnavljan i dograđivan, 1778. godine, podignuta je lepa kapela Vaznesenja, prozvana Grobljanska.
Za Kuveždin se vezuje i kuriozitet, manastirska slava je Preobraženje, ali je crkva posvećena Svetom Savi i Svetom Simeonu – jedini takav manastir u Srbiji, pa se smatra da je imao važnu ulogu u širenju kulta Nemanjića u Sremu.
Priča o ovom mestu prati povezana je sa stihovima Himne o Svetom Savi. Iako autor nije pouzdano poznat, jedna verzija kaže da je nastala u Kuveždinu 1735. godine, a pevao ju je monah ili vladika vršački Jovan Georgijević. Pesmu je, vek i po kasnije, 1858. godine u Beču zabeležio Kornelije Stanković. Arhive fruškogorskih manastira su mahom uništene, ali je moguće da je „Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi“ prvi put odjeknula baš unutar zidina ovog hrama.
Posle Prvog svetskog rata i agrarne reforme, Kuveždin zatiču ruske monahinje izbegle pred Oktobarskom revolucijom i 1923. godine postaje jedan od prvih ženskih manastira u novijoj srpskoj istoriji. Pod igumanijom Melanijom Krivokućin sestrinstvo se uzdiže, a već tridesetih godina manastir je ugledan i bogat, sa više od 50 monahinja. Uoči rata, 1938. godine, metoh Kuveždina postaje novopodignuti manastir Vavedenja u Beogradu.
Drugi svetski rat donosi najteži udar. Manastir je opljačkan, deo sestrinstva sa igumanijom Melanijom odveden u logor Caprag kod Zagreba, zapušteni Kuveždin potom je miniran u proleće 1944 godine. Dirljivo je svedočanstvo o monahinji Jeleni, ubijenoj dok je iz ruševina sklanjala ikone, zahvaljujući njenom herojstvu sačuvano je oko dvadeset ikona u Grobljanskoj kapeli.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Sa ove strane Dunava, u tišini fruškogorskih manastira, rađalo se Vojvodstvo Srpsko, ali i opstajala duhovna i kulturna Srbija. Tu je nikla Matica srpska, najstarija kulturna ustanova našeg naroda, a uz nju i misao o narodnom prosvetljenju i slobodi. U tim krajevima stvarali su Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Svetozar Miletić, Mihailo Polit Desančić i mnogi drugi koji su, pero i ideju pretvarali u oružje borbe za ravnopravan položaj Srba u tadašnjoj Austrougarskoj carevini.
Fruškogorske zadužbine, bile su stubovi našeg trajanja – ne samo bogomolje, već čuvari jezika, pisma i narodnog dostojanstva. Na tom prostoru vekovima se širila kulturna teritorija srpstva, tiho, ali postojano, snagom knjige, škole i vere.
U Kuveždinu se rodila i pesma koja je postala više od molitve – Himna Svetom Savi, nezvanična himna svih srpskih đaka, pesma kojom danas Srbi širom sveta, u matici i rasejanju, slave osnivača svoje crkve, prosvetitelja i svetitelja koji im je dao putokaz.
U godini kada se obeležava veliki jubilej Svetog Save, podsećamo se da se srpski identitet rodio u molitvi i manastirima koji su vekovima čuvali kroz veru u Boga, čuvali duh našeg naroda.
Piše: Nina Stojanović
