Kada se u poznu jesen 1840. godine Hans Kristijan Andersen, već tada poznat širom Evrope, otisnuo na svoje veliko putovanje, malo ko je mogao naslutiti da će njegov brodski dnevnik sa Dunava postati jedno od najneobičnijih poglavlja u istoriji srpskog putopisništva. Pisac „Male sirene“ i „Ružnog pačeta“, koga su narodi čitali kao apostola mašte, krenuo je tada „pešice, na konju, mazgi, kočijom i brodom“ da upozna svet i na tom putu dotakao i Srbiju.
Njegova ruta bila je gotovo mitska od Kopenhagena, preko Alpa i Italije, preko Sredozemlja i Crnog mora, pa Dunavom do Beča. I baš na tom moćnom, ponekad divljem toku, Andersen je prvi put video zemlju koju će opisati sa toplinom i poštovanjem „zemlju beskrajnih šuma i lirskih pesama“. Beograd mu se sa „belim minaretima i tvrđavom na steni“, učinio najistočnjačkijim od svih gradova Evrope, gradom na raskršću svetova gde se miris Balkana meša sa evropskom nadom.
Zabeležio je i kako „jadni i siromašni Srbi“ konopcima vuku parobrod uz brze vode Đerdapa, gde se rečni vetrovi sudaraju sa liticama, a ljudi se bore s rekom kao s neukrotivim zmajem. Njegove reči nisu bile ni podsmeh ni sažaljenje, bile su izraz čuđenja nad snagom naroda koji je, kako je pisao, „među planinama i rekama sačuvao pesmu i dostojanstvo“.
Beograd, tada još pod uticajem Osmanskog carstva, imao je četrnaest džamija. Andersen ih je izbrojao, kao da beleži tonove neke tužne simfonije prošlosti. U njegovom putopisu „Bazar jednog pesnika“, objavljenom 1842. godine, Srbija zauzima posebno mesto, kao raskrsnica civilizacija.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Danas, gotovo dva veka kasnije, Andersenova slika Srbije ostaje dragocen podsetnik da smo bili i ostali most između Istoka i Zapada. Njegove reči o „pesmama žena potčinjenih i napaćenih“ i danas zvuče kao opomena, ali i kao svedočanstvo da je duh ove zemlje preživeo sve oluje.
Piše: Nina Stojanović
