Samo zahvaljujući sunčanom novembru i još prohodnim putevima, Safet Kovačević (58), jedini žitelj zabitog sela Pode na samoj granici Srbije i Crne Gore, koga zbog usamljenosti i specifičnog života u bespuću mnogi nazivaju i poslednjim pešterskim nomadom, još nije odsečen od sveta i još uspeva da na konju, nakon dva sata hoda, dođe do udaljenog sela Dolići i kupi brašno, so, šećer i druge namirnice.
Veliki snegovi
Kad napadaju veliki snegovi i kad Pešter okuju čuveni sibirski mrazevi ovaj dugogodišnji štićenik našeg Humanitarnog mosta biće sam, društvo će mu praviti nekoliko mačaka, dva konja i tri krave, što mu je jedina imovina. Bude zima kada i po šest meseci ne sretne čoveka.
Da bi preduhitrili prve ovogodišnje snegove, iznenadili i obradovali dobrog Safeta kome su pre deset godina naši čitaoci doveli struju, što je koštalo oko 8.000 evra, i pomogli da opstane na svom neobičnom „ranču“, sa predstavnicima humanitarne organizacije Ljudske sudbine iz Novog Pazara i humanitarcem Hidom Muratovićem zaputili smo se u ovo zabito peštersko selo. Kao mnogo puta ranije Safet nas je dočekao sa osmehom i radošću u očima.
– Uvek se obradujem kada vidim čoveka, pogotovu kada sretnem moje prijatelje. „Vesti“ su mi pomogle da više ne živim u mraku, a Hido i Ljudske sudbine da se pripremim za gotovo svaku zimu. Nikada se dobrota ne zaboravlja – priča Safet i ističe da je kod njega vreme stalo, da su svi otišli i da je, nakon smrti majke Emine, ostao sam u nekada velikom selu.
Samoća ubija
– Sam mesim, muzem krave, kuvam, perem. Ništa mi nije teško, još sam u snazi i ne mogu biti gladan, ali samoća me ubija – žali se Safet i ističe da ga je vreme pregazilo, da se, kad je trebalo, nije oženio i da će najverovatnije do kraja života ostati sam.
Povod za posetu Podama i Safetu Kovačeviću bila je donacija porodice Bogićević iz Ciriha koja se setila poslednjeg pešterskog nomada i poslala mu 100 švajcarskih franaka. Sa po 100 franaka ova humana familija obradovala je i takođe usamljene i nemoćne Miloša Markovića iz sela Pavlje na Goliji i Slobodanku Milošević iz sele Znuća na Rogozni. I oni su godinama „briga“ naših čitalaca. Osim 100 franaka Safet je od humanitarne organizacije Ljudske sudbine dobio namirnice, lekove, ćebad, posteljinu, odeću i obuću u vrednosti od 150 evra.
– Opredelio sam se za čuvanje porodičnog ognjišta i život u samoći, volim stoku i Pešter. Ostaću ovde, pa kako mi bude. Hvala porodici Bogićević, Bog im dao sreću i zdravlje. Hvala puno i fondaciji Ljudske sudbine, nadam se da će zima biti blaga i da ću lako dogurati do proleća – dodaje Safet.
Donacija iz Švajcarske pomoći će usamljenom Milošu Markoviću da pre prvih snegova i mrazeva obnovi skromne zalihe namirnica i obezbedi najpotrebnije lekove.
– Svaka pomoć mi je zlata vredna, jer nikakvih prihoda nemam. Da nije dobrih ljudi smrzavao bih se i gladovao. Hvala beskrajno dobroj porodici Bogićević, šaljem im velike pozdrave – ističe ovaj siromašni i usamljeni gorštak sa Golije.
Sličnu poruku i zahvalnost dobrotvorima iz Švajcarske šalje i usamljena i delimično šlogirana baka Slobodanka Milošević iz sela Znuća na Rogozni koja u planinskoj zabiti, daleko od grada, opstaje samo zahvaljujući ljudskoj dobroti, a među dobrotvorima je najviše naših čitalaca.
Niko kao „Vesti“
– Spasli su me dobri ljudi. Od kako su „Vesti“, pre tri godine, objavile prvi tekst o mojim nevoljama, život mi se znatno promenio nabolje. Donacije su retke, ali meni mnogo znače, jer nikakvih drugih prihoda nemam. Nadam se da me dobri ljudi neće zaboraviti – poručuje Slobodanka.
Tračak nade
Kada je pre deceniju dobio struju Safet se ponadao da će se, makar i u poodmaklim godinama, oženiti i formirati porodicu.
– Koja će da dođe u ovu zabit i živi kao ja – pita se ovaj neobični Pešterac i ističe da bi voleo da ima neku srodnu dušu i da tračak nade ostaju Albanke iz Skadra i okoline koje se u velikom broju udaju za vremešne momke iz ovih krajeva, ne pitaju za godine, ne smeta im bespuće i dobre su domaćice.
