Već drugi put za nedelju dana, reportere „Vesti“ dočekao je u potpunoj neverici siromašni i teško bolesni Vučeta Raičević iz zabitog sela Blato na Pešteru, budući da na njegov kućni prag nismo došli praznih ruku.
– Ljudi moji, šta je ovo, kakve su ovo pare?! Ovakvu novčanicu nikada nisam video, niti držao u rukama, prvi put čujem i vidim da postoji „ukupno“ 200 evra. Nakon 10 godina života u tami, teške bolesti, gladi i preživljavanja uz pomoć rodbine i komšija iz udaljenih pešterskih sela, za samo mesec dana dobio sam ukupno 450 evra, ali i namirnice, lekove, ćebad, novu jaknu. Nadam su da će mi uskoro, čim izmirim dug za struju, sjenička Elektrodistribucija uključiti svetlo. Život u mraku je kao život u grobu – rekao je Vučeta dok je iz ruku humanitarca i našeg saradnika Hida Muratovića primao donaciju od 200 evra koju mu je iz Švajcarske poslala naša čitateljka i dokazana dobrotvorka Marija Golubović.
Zahvalan na pomoći i dobročinstvu izdaleka, podelio je sa nama planove.
– Glad sam pobedio, sit sam duže od mesec dana i nadam se da više nikada neću gladovati. Nije mi više ni hladno, otoplilo je, a i imam drva, samo još da pobedim mrak i nabavim televizor. Ne znam tačno koliko dugujem za struju, ko zna koliko su mi nakalemili duga za 10 godina, verovatno je to neka velika cifra. Ako uspem da odem do Sjenice, sve ću razjasniti i raščistiti, a ako ne budem mogao na dalek put, zamoliću nekog od komšija da se pobrine za osvetljenje ili humanitarca i velikog čoveka Hida Muratovića koji me često posećuje – priča Vučeta dok ljubi novčanicu pristiglu iz Švajcarske i dodaje:
– Pozdravite mnogo gospođu Mariju, zahvalite joj se u moje ime. Mislio sam da sam gotov i da mi više nema spasa. Nekoliko puta sam se opraštao sam sa sobom, ali dobri ljudi su me vratili u život, hvala im do neba, Bog neka ih čuva, a posebno dobrotvorku Mariju, koja me se setila i u dalekoj Švajcarskoj.
Molba za majstora Avdu
Grupa čitalaca „Vesti“ iz Nemačke (svi iz okoline Frankfurta) poslala je u Novi Pazar 300 evra uz molbu humanitarcu Hidu Muratoviću i njegovom saradniku, majstoru Avdu Hadroviću, da teško bolesnom ratniku s Košara Milošu Jovanoviću, koji živi i zabitom selu Troštice na padinama Golije, izgrade predsoblje na kući koju su im pre tri godine izgradili čitaoci „Vesti“ i Miloševi ratni drugovi.
– Za koji dan krećemo sa radovima. Nije to neki veliki posao, a Milošu, njegovoj majci Rosi i sestri Marini predsoblje i nadstrešnica će mnogo značiti jer im sneg i kiša neće navaljivati na ulazna vrata. Ako i zapne novca dodaće „Ljudske sudbine“. U planu nam je i da, čim sakupimo dovoljno para, izbetoniramo trotoare i malterisanjem i fasadom utoplimo Miloševu kuću – priča majstor Avod Hadrović, koji zajedno sa Hidom Muratovićem mnogo pomaže sirotinji u ovom delu Srbije.
Neizmerna zahvalnost
Lepe vesti pristigle iz Nemačke, posebno su obradovale Miloša Jovanovića.
– Nakon što sam se vratio s Kosova i teške bolesti, punih 17 godina nisam imao zdravstveno osiguranje. Svaki lekarski pregled morao sam da platim i da se zbog toga pozajmljujem. Sa bolesnom majkom i sestrom živeo sam u straćari goroj od štale, a bilo je i dana kad smo gladovali. Humanitarac Hido Muratović, čitaoci „Vesti“ i moji ratni drugovi izvukli su me sa dna i spasli mi život. Sada redovno pijem lekove, osiguran sam i idem na lekarske preglede, ne gladujemo i imamo našu kuću. Nevolja je samo što smo daleko od asfalta i što smo zbog lošeg puta često odsečeni od sveta – kaže Miloš i moli da dobrotvorima iz Nemačke, ali i svima koji su mu do sada pomogli prenesemo neizmernu zahvalnost i želje za zdravlje i dug život.
Ne znam kako sam u životu
Deset godina od teksta u „Vestima“, posle koga je dobio manju novčanu pomoć, jedna donacija ponovo je stigla na adresu usamljenog i teško bolesnog Miloša Markovića iz sela Pavlje pod Golijom. Zaboravljenog Miloša, čije zdravlje se ovih dana znatno pogoršalo, koji živi u oronuloj kući i ima samo dotrajali bicikl, psa i mačka, setio se Dragan, naš čitalac iz Berlina, poreklom iz ovog kraja, koji je Milošu poslao 80 evra. Humanitarac Hido Muratović poneo mu je i odeće i namirnica u vrednosti još 100 evra.
– Imao sam težak šlog i jedva sam preživeo. Prosto ne znam kako sam još u životu. Mnogo puta molio sam Centar za socijalni rad u Novom Pazaru da mi pomogne, nažalost, niko me još nije posetio. Ipak, nadam se i čekam ih, rekli su da će doći – priča Miloš i ističe da će donaciju potrošiti za lekove i gas za lampu (pošto nema svetlo).
A ako nešto pretekne i za brašno da, kako naglašava, sebi umesi uštipke i dovoljno hleba.
