Retko ko u Novom Pazaru zna za Dragaljevinu. Ni većina opštinara nije čula za ovo malo, zabito, siromašno i napušteno selo u mesnoj zajednici Štitare koje je od grada udaljeno 40, a od asfaltnog puta Novi Pazar – Sjenica 20 kilometara.
Do Dragaljevine se uvek dolazilo teško, jer je kaljavi seoski put često neprohodan, ili prohodan samo za pešake, traktore, zapregu i pokoje terensko vozilo. Zbog toga su svi odavno napustili ovo seoce na padinama Peštera i bolji život potražili u Sjenici, Novom Pazaru ili negde u Šumadiji. U selu su ostali još samo teško bolesna starica Stojana Nikolić (90) i njen sin Velibor (50) koji su skoro celo proleće odsečeni od ostalog sveta. Poslednje padavine i oluje dodatno su im otežale život.
– Mogao sam i ja da odem. Našlo bi se posla u Novom Pazaru ili negde širom Srbije, možda i u inostranstvu. Ali nisam hteo ni mogao da ostavim samu, bolesnu i slabo pokretnu majku Stojanu. Vukovi bi je, ovako slabu i nemoćnu zimi raskomadali. Biću uz nju do kraja života – priča Velibor Nikolić i dodaje:
– Gladni nismo, jer imamo kravu i nekoliko kokošaka, a i brašno uspemo da obezbedimo. U svemu drugom oskudevamo jer ovde, koliko god čovek da radi, nema uslova ni za kakvu proizvodnju niti zaradu. Ako nešto i zasejemo, grad obavezno uništi. Poslednjih godina naš život dodatno je otežala majčina bolest. Operisala je veliki tumor na vratu, stalno mora na terapije, noge je izdaju, jedva se kreće uz pomoć štaka. Da nevolja bude još veća stigla su je i dva moždana udara. Srećom, preživela ih je. Do Novog Pazara i lekara vozim je u traktorskoj prikolici. Voda je odnela deo puta, pa preti opasnost da potpuno ostanemo odsečeni od sveta. Više puta molio sam nadležne u MZ Štitare i opštini Novi Pazar da nam pomognu da popravimo put do sela, da doteraju samo dva-tri kamiona šuta i jednu cev za propust. Nije vredelo – jada se Velibor.
Naglašava da do sada nije imao šansi da se oženi, jer nijedna devojka, niti žena, čak ni Albanka, ni po koju cenu ne želi u zabito selo iz koga su svi otišli.
– Žao mi je Velibora, pati se zbog mene… Sam muze kravu, siri mleko, mesi hleb, sprema jelo, pere sudove… Mene kupa u limenom koritu, jer u našoj trošnoj kući nemamo ni vodu, ni kupatilo. Kad bismo imali makar kupatilo, čini mi se da bi nam život bio duplo lakši. Kako trenutno stoje stvari, nikada ga nećemo ni imati. Umreću, a kao čovek se okupati neću. Sve dadosmo na lekove, lekare i bolnice. Ni za lečenje nemamo dovoljno, pa moramo da se pozajmljujemo. Takva nam je sudbina valjda. Nadam se da će nam, ako ovo negde pročitaju, pomoći dobri ljudi. Ovde u blizini ih nema, možda se jave odnekud daleko, iz belog sveta – priča baka Stojana, dok joj suze klize niz lice. Kako kaže, da se ona pita odmah bi pošla Bogu na istinu.
– Moje je prošlo, ali ja ne određujem kad će bog dušu da mi uzme i ne znam još koliko ću živeti. Da se pitam, odmah bih išla „gore“ kod mog sina Zorana koji je poginuo 2013. godine pomažući drugima u nevolji, da bar olakšam život mom Veliboru – ističe baka Stojana.
Srce puno tuge
U leto 2013. Stojana je izgubila sina Zorana, tada četrdesetogodišnjaka. Poginuo je zajedno sa Miodragom Dunjićem, bratom od tetke, iz susednog sela Banovica, kome je starim traktorom prevozio građu za kuću. Traktor je ostao bez kočnica i strmoglavio se niz urvinu. Obojica su ostala na mestu mrtva. Zoran nije bio oženjen. Miodragovoj udovici Slađani i njenim devojčicama čitaoci „Vesti“ izgradili su kuću u Novom Pazaru.
Čitaoci spasavaju
Poput druge sirotinje iz zabitih sela na Pešteru, Goliji i Rogozni, ni Stojana ni Velibor nemaju zdravstvenu knjižicu i zdravstveno osiguranje, jer ne mogu da plate porez na kuću i imanje. Pošto boluje od teške bolesti, Stojani je ipak omogućeno da se leči o trošku države u državnim bolnicama. Velibor i najozbiljnije vađenje zuba mora da plati.
– Prošle godine puno su nam pomogli čitaoci „Vesti“. Kupili smo sve što nam je trebalo, nabavljali potrebne lekove, išli traktorom na terapije i kontrole u Novi Pazar, čak smo i deo puta popravili. Na žalost, pomoć se istrošila, a vode su odnele put, pa smo sada ponovo u velikim nevoljama. Nadamo se da će nam dobri ljudi iz naše dijaspore ponovo pomoći da se izborimo sa nedaćama – dodaje Velibor i naglašava da i sam ima ozbiljnih zdravstvenih problema.
[su_note note_color=“#042444″ text_color=“#ffffff“ radius=“1″]POZIV DONATORIMA: [su_spacer] Ako želite da se uključite u neku od akcija HUMANITARNOG MOSTA, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara HUMANITARNOG MOSTA na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.[/su_note]
