Kapitenka najboljeg ženskog sastava na planeti Maja Ognjenović je za naš portal govorila o slavlju posle meča, toku finala i daljim planovima sa reprezentacijom.
Himna „Bože pravde“ zaorila se Jokohamom i dok se srpska trobojka dizala u svodove arene, kamera je redom snimala najbolje odbojkašice sveta. Na samom kraju bila je najstarija i najemotvnija Maja Ognjenović. Izraz na licu, istovremeno smeh i suze, ushićenje i neverica. Približila nam je kakve su emocije u tim momentima:
– Sve izgleda jako emotivno. Ne mogu reći da sam jedina verovala, ali sam znala pred prvenstvo da smo generacija koja je sazrela za velike domete i za takav uspeh. Sam taj čin osvajanja svetskog zlata ubeđena sam da nikom nije bilo jasno u tom trenutku da smo postale svetske šampionke, jer sam videla po radovanju i odlasku u svlačionicu kao da se desila najnormalnija stvar, a ustvari si najbolji na svetu. Po prirodi sam vrlo emotivna, pa sam i to podizanje naše zastave doživela vrlo emotivno. Prvi put da se naša himna čuje na svetskim takmičenjima, jer smo 2006. osvojili bronzu. Vrljo dirljivo.
Antologijski finalni duel sa Italijom neće biti upisan samo u istoriji srpskog sporta, već i ženske odbojke po bezpoštednoj borbi. Naše odbojkašice su konstantno kaskale, jurile set zaostatka i prelomile peti set u izuzetno neizvesnoj završnici. Na pitanje koji je momenat je bio presudan za preokret, odgovorila je:
– U drugom setu, kada smo došli do svoje igre, pribrala sam i sebe i ekpu, jer sam videla da možemo. Prvi set pripisujem stahu od pobede i velikog uloga. Ušle smo u meč vrlo stegnuto i uplašeno i onda mi je laknulo kad sam videla da dolazimo do naše igre. Međutim, kad smo opet izgubili treći set, nije se sumnja javila, iako nam se poljuljalo samopouzdanje. Četvrti set bih izdvojila kao prekretnicu, jer smo prikazali svu mentalnu snagu. Fizički je bilo jako naporno jer smo imali 12 utakmica iza sebe i četiri selidbe- izjavila je Maja na prijemu u Predsedništvu Srbije.
Posle dominantnog starta, kada su se nizale pobede bez izgubljenih setova usledila su dva poraza od Japana i Holandije, a polufinale se približavalo.
– Nisam sumnjala. Imale smo toliko samopouzdanje da smo znale da ta dva poraza ne mogu da nas poremete. To puno govori o snazi cele ekipe.
Iako i dalje u punoj formi, napunila je 34 godine i bliži joj se kraj karijere. Ipak, nagoveštava da će biti član ekipe na Olimpijskim igrama Tokiju 2020. godine.
– Iskreno se nadam, ne volim ništa da obećavam, ali to je još jedna jedina medalja na kom ako uspemo da se okitimo najsjanijim odlučjem, definitvno kruna karijere.
