Nagradu Olimpijsko srce na svečanosti prilikom proglašenja najboljih srpskih sportista za 2022. dobio je nedavno doajen našeg fudbala Dušan Maravić. Nekada značajan igrač Crvene zvezde i internacionalac u Francuskoj i Venecueli, osvajač zlatne medalje sa Jugoslavijom na Olimpijskim igrama u Rimu 1960, mlađim generacijama je, ipak, poznatiji kao dugogodišnji istaknuti funkcioner UEFA i FIFA. Oličenje reči „gospodin“ i nekad u kopačkama i sada kada uveliko gazi devetu deceniju života, što se po vitalnosti, duhu i britkoj reči ni izbliza ne bi reklo. Potpuno u skladu sa njegovom prirodom je skromnost i ushićenost dok priča o najnovijem priznanju.
– To mi je jedno od najvećih iznenađenja koje sam doživeo kao sportista – ne skriva Maravić. – Veće priznanje nikad nisam dobio. To sam rekao i predsedniku Olimpijskog komiteta Srbije Božidaru Maljkoviću i njegovoj desnoj ruci, potpredsedniku Žarku Zečeviću. Bio mi je šok kad me je pozvao generalni sekretar Đorđe Višacki. Svake godine ja dođem tamo jer sam nacionalno priznat sportista kao osvajač zlatne medalje, ali mi je sad rečeno da ću i da dobijem priznanje. Veliki je broj onih u Srbiji koji su zaslužili tu nagradu.
Sportisti se drže zajedno
Duh olimpizma je, veli Dušan, nešto najlepše u sportu:
– Sve je počelo još od Pjera de Kubertena 1896, Franuzi su bili avangarda, mnogo su doprineli da Olimpijske igre krenu svojim tokom. Ona čuvena Kubertenova maksima kaže „Važno je učestvovati“. Zdrav duh u zdravom telu mnogo znači za milione ljudi koji su uspeli da dožive staračke dane, između ostalog i zahvaljujući olimpizmu. Neko se time bavio profesionalno, neko amaterski, neko rekreativno. Pratio sam Igre kao dečak 1956. u Melburnu, kad je učestvovala naša reprezentacija predvođena Dragoslavom Šekularcem, da bih četiri godine kasnije ja bio učesnik. Bio sam među srećnicima koji su osvojili naše jedino zlato u fudbalu. Dr Vojislav Koštunica je sa svojim kabinetom 2007. doneo odluku da budemo nacionalno priznati kao osvajači medalja ili šampioni Evrope ili sveta. Zamisao je krenula od uglednog vaterpoliste i sportskog radnika Đorđa Perišića i pokojnog košarkaša Žarka Varajića.
U Rimu je odigrao Maravić tri utakmice u grupi, propustio je polufinale i bitku za zlato:
– Moja Crvena zvezda je pred OI učestvovala na turniru u Njujorku. Amerikanci su hteli da ozbiljnije uvedu fudbal na svoju teritoriju, pa je Zvezda išla tamo tri godine zaredom. Uslovi pod kojima se igralo tamo u julu i avgustu bili su ekstremno teški. Došao sam na Igre potpuno isceđen. Selektor Aleksandar Tirnanić je procenio da nisam spreman za polufinale i finale. Igrao sam prve tri utakmice, ali nisam mogao da pružim ono što se od mene očekivalo.
Upitan da uporedi Olimpijske igre nekad i sad, kaže:
– Ostalo je to da se sporisti druže i drže zajedno. Mnogi su, međutim, nepravedno i van pameti osujećeni da učestvuju na raznim takmičenjima. Ovo sada, kažu, već prerasta u svetski rat, suluda je situacija nastala, neprimerena za 21. vek. Sve bi trebalo da se dešava na drugi način.
Ekonomija i UEFA
Nije uobičajena situacija da se neko sa ovih naših prostora, posle uspešne igračke karijere, otisne u UEFA i FIFA, a pogotovo ne da dođe do visokih pozicija, poput Maravića:
– Igrao sam u inostranstvu 10 godina, po pola u Francuskoj i u Venecueli. Lep uspeh sam napravio kao igrač i počeo sam da se bavim trenerskim poslom, jer je to prirodno. Imao sam i sam vrsne stručnjake koji su me trenirali. Na primer, Bane Sekulić, levo krilo naše reprezentacije iz Montevidea. Bio je trener subotičkog Spartaka kada sam tamo počinjao. Zahvaljujući njemu sam postao prvotimac, pa me je Zvezda uzela 1958. Došao sam i na studije Ekonomskog fakulteta u Beograd. Pokušao sam kao trener, ali nije išlo, a onda sam nenadano dobio ponudu. Generalni sekretar FS Jugoslavije Milan Lazarević hteo je da fudbaleri malo popune Savez. Želeo je da angažuje čuvenog golgetera Milana Galića kao pravnog savetnika, i mene kao diplomiranog ekonomistu u međunarodno odeljenje, gde je ostalo upražnjeno mesto. Desilo se da budem predložen i da uđem u jednu komisiju UEFA, tu sam ostao dve decenije!
Bio je Maravić respektovan kao delegat na duelima širom Evrope. Vrhunac 1988. – finale Kupa šampiona između PSV Ajndhovena i Benfike u Štutgartu. Tada su Holanđani, posle boljeg izvođenja jedanaesteraca, postali prvaci Evrope.
– Delegat sam bio na oko 190 utakmica. U proseku, desetak godišnje. Bio sam kandidat za Izvršni komitet, ali to, nažalost, nije prošlo. Počeo je rat devedesetih u Jugoslaviji, to mi je poremetilo planove. Primetio me je, međutim, generalni sekretar FIFA Sep Blater i pozvao da budem njihov instruktor za administraciju i organizaciju u fudbalu. Proveo sam na toj poziciji devet godina i obišao 34 vanevropske zemlje za to vreme. Značilo mi je da vidim fudbal sa neke druge strane – ne kao igrač, niti kao trener. Imao sam vrlo lepu karijeru u tom delu. Mogao sam i više da se nije u to vreme dešavao raspad zemlje. Teško će ikad iko sustići profesora Mihajla Andrejevića koji je 45 godina bio član FIFA. U našem savezu sam radio sa selektorima – Milanom Miljanićem, Ivicom Osimom, Milošem Milutinovićem, Todorom Veselinovićem…
Jak savez, jaki klubovi
Aktuelna previranja u FSS boraju čelo Maraviću:
– To je velika nesreća. Do onog trenutka dok Crvena zvezda i Partizan ne uzmu stvar u svoje ruke sa ostalim superligaškim predsednicima, to će teško ići napred. Oni nedovoljno doprinose tome da u hijerarhiji akcenat ipak bude na nacionalnom timu. Fudbalski savez Srbije treba da bude krovna organizacija koja se priznaje i koja je sastavljena od klubova. To je nekada bilo više izraženo, Zvezda i Partizan su imali veći uticaj i bliže su sarađivali. Nažalost, to se izgubilo. Moraće da se pričeka, videćemo koliko su ljudi sposobni da priđu jedni drugima i da razgovaraju na najbolji mogući način. Ako su na različitim stranama i ne mogu da se dogovore, onda to utiče i na ligu i, generalno, na naš kredibilitet. Klubovi, jačanjem saveza, istovremeno jačaju i svoju snagu i uticaj.
Maraviću se ne dopada ideja o 48 reprezentacija na Mundijalu, počev od sledećeg 2026:
– Čini mi se da je previše da se u toj meri insistira da se igra toliko mnogo.
Sa druge strane, zadovoljan je kako je organizovano SP u Kataru. Od naše reprezentacije je, naravno, očekivao mnogo više:
– Nešto je omanulo, nije se potrefilo i nismo uspeli protiv Kameruna i Švajcarske gde bi normalno bilo da imamo prevagu. Naš protivnik u toj grupi nije bio Brazil, međutim, počela je priča da imamo snagu i za njih. Tu smo se prilično istrošili, glatko izgubili i u ostala dva meča bili poprilično loši. Selektor Stojković i njegov tim će sigurno sve analizirati pred predstojeće kvalifikacije za Evropsko prvenstvo.
Čeferin ponos Slovenije
Dušan je još ranije demantovao priče da je postojala mogućnost da bude predsednik FIFA:
– To ni u kom slučaju ne ide na taj način. Druge uslove treba da ispunjava kandidat – odakle dolazi, kakve funkcije ima u svojoj državi, da je bio predsednik saveza u najmanju ruku… Da se tu pokaže pa da ga ponese bujica kao sada Aleksandra Čeferina iz Slovenije koji je postao prvi čovek UEFA, evo, već koliko mandata. Sa lakoćom može da bude kandidat za prvog čoveka FIFA.
Primećuje Maravić da su širom Evrope zadovoljni Čeferinom:
– Radi izvanredno svoj posao, iako potiče iz „malog“ saveza. Slovenci su ga iznedrili na ponos sviju njih. Sve funkcioniše perfektno, fudbal je toliko popularan. Najveća je borba da se ne osnuje evropska Superliga gde bi izvesni klubovi bili fiksni samo zbog para, nezavisno od rezultata. To je za sada osujećeno. Svi evropski savezi su, imam utisak, zadovoljni prilivom sredstava svake godine. Đani Infantino, takođe, na čelu FIFA uspešno sprovodi svoj mandat.
Prija kafa uz knjigu
Na predlog Maravića, razgovor je obavljen u kafiću u sklopu knjižare Delfi u SKC-u. Ekipa „Vesti“ je stigla koji minut pre dogovorenog termina, a Dušan je već čekao, s ispijenom kafom.
– Predivno mesto, pored „Beograđanke“ – nadahnuto priča Maravić. – Najmanje jednom mesečno svratim da kupim neku aktuelnu knjigu. Čitanje mi je, kao duhovno ostvarenje, najvažnije u penzionerskim danima. Uz to, dosta šetam.
Dvojica unuka idu dedinim stopama
Dušan ima četvoro unučadi – damu i tri momka. Dvojica su krenula njegovim, fudbalskim stopama:
– Jedan igra u kadetskoj reprezentaciji Srbije, sad puni 15 godina – ponosno će deda. – Talentovan je, predan, voli to. Rekao sam mu: „U tvojim godinama si bolji od mene, a ja sam igrao za kadetsku reprezentaciju Jugoslavije, zemlje koja je tada brojala 22 miliona stanovnika.“ Mlađi, 12-godišnjak, takođe ima talenat.
Mihajlović neprežaljen
Za kratko vreme u večna lovišta se preseliše Siniša Mihajlović, Pele i Đanluka Vijali. Udarac za udarcem. Nama je, naravno, najbolniji Mihin odlazak.
– Bio je duša od čoveka, grandiozan igrač – emotivno će Maravić. – Šta je sve doživeo u mlađim danima kad je rat počinjao… Ljupko Petrović ga odvodi u Vojvodinu, osvajaju šampionat Jugoslavije, to nije bila mala stvar. Pa, Zvezda, Italija… Fenomenalnu karijeru je imao, svetsku slavu stekao, sve je bilo perfektno. Kako je izjavio njegov veliki prijatelj Roberto Manćini – nije fer, nije sportski da je on u tim godinama otišao. To se isto dogodilo i sa Đanlukom Vijalijem.
Bio sam „zaljubljen“ u Pelea
Maravićeva sećanja na pokojnog Pelea na blede uprkos protoku vremena:
– Bio je, maltene, moja generacija. Ja sam rođen 1939, on ’40. Gledao sam ga u Južnoj Americi protiv Venecuele. Bio sam „zaljubljen“ u njega. O Peleu je počeo da piše bajke u „Našem fudbalu“, koji je izlazio jednom nedeljno, Milan Miljanić. Na SP u Švedskoj 1958. dobio je mogućnost da bude u njihovom kampu. Veliki su i Maradona, Mesi, ali, za moju generaciju, Pele je najveći. Crvena zvezda je igrala protiv Santosa u finalu Rasingovog turnira u Parizu i pobedila 1:0. Pele je bio povređen, pa nije igrao. Kad je bio na terenu, nemoguće je bilo da izgube. Ista situacija je bila sa Botafogom i Garinčom. I njih smo dobili na turniru u Santijago de Čileu na jednom turniru, isto 1:0, Garinča je izostao zbog povrede.
Nije lako Zvezdi u Evropi
Ističe Maravić da ga, osim druženja sa veteranima, nema mnogo u poslednje vreme na stadionu „Rajko Mitić“. Osvrćući se ukratko na nanizano igranje u grupnim fazama evropskih takmičenja, kaže:
– Tako nešto se od Zvezde očekuje. To sve, međutim, nije lako jer su mnogi klubovi na svim stranama napredovali. Pratim sve, naravno, to je moj život.
