Srpski košarkaš Aleksandar Zečević, koji je igrao za klub iz Harkova, stigao je u Srbiju, nakon pet dana vožnje kroz ratna područja.
– Lepo je biti kod kuće, posle dugog vremena patnje, da tako kažem, kroz Ukrajinu – rekao je Zečević.
Mi smo razgovarali pre oko dve nedelje, tada ste mi rekli – svi stranci iz kluba su otišli, ja ostajem do daljeg, ali otac bi da dođe i da me vodi kući. Šta su vam rekli roditelji kad ste konačno došli kući?
– Roditelji su bili stvarno srećni, mnogo nervoze, puno neprospavanih dana sa njihove strane. Cela moja familija je rekla da je preživela ono što se desilo u našoj zemlji i nekako su naslutili da će nešto više da se desi.
Kakva je bila atmosfera u gradu pred sam vaš polazak za Srbiju?
– Ljudi su normalno išli na posao, imali smo utakmicu, treninge do, naravno, tog trenutka kada se sve to desilo. I negde oko pet ujutro mi smo spakovali sve stvari u kola i trebalo je da krenemo i čekajući tih nekih pet, deset minuta ja sam čuo neku veliku buku napolju i taj moj drug se našalio da je to vatromet. Ja sam istrčao na balkon i video da to nije vatromet, da je počelo, u stvari, bombardovanje.
Izlazeći iz grada video sam mnogo vozila vojske, ljudi su počeli da prolaze kroz veliku paniku, sve više i više saobraćaja je izlazilo iz grada. To je, jednostavno, bio neopisiv osećaj, nešto što nikad nisam video u životu.
Pet dana ste vozili od Harkova do Futoga. Koliko je opasna bila ta vožnja?
– Mi smo pokušavali da izbegnemo velike gradove, pratili smo obaveštenja i ja sam bio u kontaktu sa Ambasadom. Veliki gradovi su bili bombardovani, vojska je ulazila. Nismo znali šta da radimo.
Isto, kroz neke te gradove smo videli naoružane vojnike, naoružane civile, čak u nekim delovima smo videli i rusku vojsku koja prolazi kroz grad.
Je l vas neko zaustavio?
– Srećom, nije niko.
Tokom tih pet dana bili smo u kontaktu, krenuli ste prema Rumuniji, zašto ste promenili pravac ka Moldaviji?
– Bliže nam je bila moldavska granica. Nismo stali da spavamo, samo smo stali da sipamo gas, da dopunimo auto i nismo uspevali. Mi smo stigli do te moldavske granice, nekako osećali smo se lakše kad smo stigli, ali opet, pošto smo čekali u tom redu preko 20 sati, svakih deset minuta su se uključivale sirene i trčali smo ka skloništu. Da li će da padne nešto tu ili neće, nismo znali. Imam drugare koji su još na granici iz Crne Gore i BiH, igrali su isto košarku i fudbal tamo i oni nemaju ni hrane ni vode.
Napustili ste grad pod bombama. Dramatične slike sada stižu iz Harkova. Je l razmišljate o tome šta bi bilo da ste ostali?
– Baš juče sam gledao video, zgrada vlade je uništena, moj stan je bukvalno na dva minuta odatle. Pomislio sam, da sam ostao, možda bih ja prošao tuda, možda bi ta bomba otišla na moju zgradu gde sam ja živeo. Iskustvo mi je reklo da treba da slušam malo više roditelje, a isto tako da ne treba da uzmem ništa zdravo za gotovo.
