Razgovor sa izuzetno dragim gostom „Vesti“ Duškom Vujoševićem nije lak. Ne samo zbog poslovične strogosti sjajnog učitelja košarke, ni zbog povremene neuhvatljivosti misli i reči, već pre svega zbog toga što se čoveku čini nepoštenim da najuspešnijeg trenera u istoriji Partizana pita „samo“ košarkaška pitanja.
Značajan je broj ljudi koji imaju šta da kažu i van branši u kojima su se istakli, pa ni popularni Dule u tome nije izuzetak. Ipak, ni košarkaške teme nisu loš izvor životnih lekcija, ako ima ko da ih sluša. A Duška Vujoševića treba čuti…
Da krenemo od najvažnijeg pitanja. Kako ste zdravstveno?
– Držim se dosta dobro, uzimajući u obzir hroničnu bolest, slab rad bubrega, koji je uslovio da moram da idem na dijalizu. Jedina alternativa je transplantacija, pa ću raditi neke još pokušaje u tom pravcu. Sigurno sam mogao da izbegnem trenutnu zdravstvenu situaciju da sam na vreme shvatao kojim se opasnostima izlažem zbog lošeg tretmana šećerne bolesti. Zato sad radim sve što je moguće da u ovim uslovima u kojima sam vodim što kvalitetniji život.
Reprezentacija u prvom planu
Kako komentarišete to što je prethodna godina obeležena izuzetnim pojedinačnim uspesima naših košarkaša (nagrade Nikole Jokića, Vasilija Micića i Miloša Teodosića), a istovremeno, reprezentativnim neuspehom? Kako gledate i na otkaze selektoru Kokoškovu, koji su potresli ovdašnju košarkašku javnost?
– Kada su otkazi u pitanju, vidim da su oni iz različitih razloga. Tu je bilo mnogo povređenih, koji više ne mogu da, tokom sezone, igraju ogroman broj utakmica (prvenstvo, kup, i Evroligu), a posle toga i za reprezentaciju, pošto im zdravstveno stanje ne omogućava. Vladimir Lučić je samo jedan od njih, jer ima hroničan problem sa leđima, pa mora da napravi pauzu. U klubovima to nije moguće, pošto su to profesionalne obaveze sa relativno velikim ugovorima. Igrač ide sa 35-36 godina u penziju, a penziju, nema, pa se trudi da se ekonomski obezbedi i da ta primanja koja ima tokom karijere, koja nisu mala, uloži u nešto što će mu donositi mesečni prihod tokom preostalog dela života. Sigurno da je popularnost bilo kog sporta vezan za uspeh nacionalnog tima, pa i košarka je postala jedan od najznačajnijih poslova u Jugoslaviji onog momenta kad je reprezentacija počela sa uspesima. Dosta se stvari promenilo. Duh današnjeg vremena je takav da su košarkaši koji igraju u NBA i velikim evropskim klubovima – poslovni ljudi! Ja kao čovek iz prošlih vremena ne prihvatam to lako. Problem sa reprezentacijom prethodne godine je, koliko vidim spolja, vrlo složen. Prvo, rascep između FIBA i Evrolige, termini kad se utakmice… Zaista tu ima mnogo faktora. Povećanje broja mečeva, u kojima se održavaju „prozori“ tokom kojih Evroliga ne dozvoljava košarkašima da igraju za klubove. Nema pokušaja traženja zajedničkog rešenja. Namerno se „prozori“ reprezentacija odigravaju sa takmičenjem u Evroligi.
Vujošević nastavlja istim tonom:
– To dovodi do problema u sastavljanju tima. Mi smo imali uvek želju da reprezentaciju vodi trener velikog, evroligaškog kvaliteta. Praktično, poslovi selektora i trenera klubova u Evroligi ne mogu da se rade istovremeno, zbog poklapanja termina i zbog odnosa dve organizacije. Onog momenta kad je Igor Kokoškov potpisao za Fenerbahče, nije bio u punom kapacitetu na raspolaganju reprezentaciji i savezu, što je predstavljao problem.
A otkazi koji su nezdravstvenih razloga? Jedna je stvar ako Lučić otkaže zbog povrede, a druga stvar ako neko kaže da je preumoran zbog ogromnog broja utakmica…
– Komplikovana je priča i u svakom slučaju smatram da treba da se napravi žrtva za reprezentaciju i da se igra za zemlju gde si rođen. Komplikovana, jer ni reprezentacija često nije ognjište i baza za pravljenje velikih karijera. Pokazalo se da to može da se preskoči i bez toga može da se napravi karijera, pa se samim tim gubi velika obaveza prema nacionalnom timu. S druge strane, mora da se u više nivoa radi na povećanju konekcija s tim igračima i tu mora da se bude angažovan, kako iz košarkaškog saveza i stručnog štaba, do nekih većih državnih organa, da se napravi kompletan napor da se sastavi maksimalno kvalitetan sastav. Da se u takvom kontekstu napravi uspeh, i onda bi to izazvalo određene reakcije i javnosti i publike, pa bi i igračima bilo drago da dođu tamo gde su doživeli neke lepe stvari. Mislim da je dobar potez što je postavljen Svetislav Pešić za selektora. On je zdrav i energičan čovek, koji je ušao u evroligašku penziju. On je trener nivoa Evrolige, a opet neko ko će sa punim kapacitetom biti KSS i raditi ono što je potrebno.
Rekli ste u nekom intervjuu posle SP 2019. da je razlog neuspeha reprezentacije posledica sukoba oko liderstva u timu, pa ako bi mogli da budete precizniji na šta ste tačno mislili? Tad su timu bili Jokić, Bjelica, Bogdanović.
– Ne sećam se toga. Davno je bilo, a i ja sam svoje komentare doneo gledano spolja, nisam imao informacije iznutra, ali kako nije više aktuelno nije vredno pomena.
Da li ste i Vi imali sličnih problema u doba kad ste bili selektor?
– To je još davnije bilo, tako da se ne bih vraćao na tu priču. Jesam imao velikih opstrukcija od nekih mojih kolega. Kako pojedini nisu više među živima, ne bih ih imenovao.
Što se tiče rada Saveza, mi sada imamo situaciju da više ne deluje Stručni savet KSS-a. Radio je do 2007…
– Taj stručni savet je teško okupiti. Stari Grci kažu da grnčar zavidi grnčaru, tako i u košarci. Ipak, uz sve mane koje je imao, bio je značajan, pa je greška što je ukinut i u nekoj formi bi ga sigurno trebalo vratiti.
Radonjić kao nekad Partizan
Sportski projekat broj jedan po pažnji koju je izazvao ove godine je Partizan pod vođstvom Željka Obradovića. Da li je tako jer su svi od same najave povratka Obradovića već videli trofeje u rukama crno-belih?
– Značajna je stvar što se Žoc vratio u domaću košarku i Partizan. Ima ogromnu harizmu i magnetnu snagu da privuče igrače, zbor rezultata koje je postigao, a koji su po meni, neponovljivi. Naravno da je njegova pojava izazvala reakcije i usijanja i kod drugih klubova, Zvezde pre svega, da pokažu da su i u ovoj situaciji konkurentni za titule. Sigurno da je dobro za našu košarku, a videćemo kako će to izgledati, pošto ne volim da u toku sezone i pre kraja takmičenja komentarišem, ali smatram da je Željkov dolazak, dolazak na duge staze. Ova godina je specifična za njega, jer je tim u velikoj meri promenjen. Igrači su dovođeni na brzinu, što nosi svoje probleme i potrebno je vreme da se to sve složi i da se stvori hemija. Žoc će do kraja sezone postati svestan situacije i kvaliteta ovih košarkaša, pa da će sledeće napraviti jedan tim po njegovom ukusu i za koji on u punom kapacitetu može da odgovara. Partizan je već napravio uspeh time što je Obradović vraćen u klub.
Kako Vam izgleda večiti rival?
– Crvena zvezda ima dobar, ratnički tim, koji dobro radi, vrlo dobro je vođen, igraju veoma čvrstu odbranu. Po stilu rada Radonjića liči na Partizan nekada…
U kontekstu sudara večitih rivala, koliko može za Zvezdu da bude prednost to što, objektivno, imaju jače okršaje u Evroligi?
– Sport je komplikovan i igranje Evrolige daje prednost u dovođenju košarkaša koji hoće da se dokažu u tom takmičenju, kojima to treba da bude izlog i za vraćanje u NBA ili za eventualni odlazak u najbolje klubove u Evropi. Uvek sam pričao da je najbolja škola igranje u Evroligi. Jaki dueli Evrolige su najbolji mogući treninzi i sigurno da to daje neku prednost, koja ne mora da bude odlučujuća.
Kad smo već kod Evrolige, kako Vam se dopada ovaj sistem takmičenja? Neminovno se postavlja i pitanje, ko bi dobio utakmicu između Duletovog Partizana i Radonjićeve Zvezde?
– Kad neko napravi neki uspeh u određenom periodu, zaslužio je pravo da ga ne upoređuju sa nekim drugim ko je ostvario uspeh u nekom drugom periodu. Kao što ne upoređujemo Leonarda da Vinčija i Pikasa. Svako vreme ima svoje metode rada, specifičnu vrstu treninga… Ali onaj Partizan je najčešće dobijao onu prethodnu Zvezdu, sa Radonjićem, a ova Zvezda treba da se takmiči s ovim Partizanom. Što se tiče sistema takmičenja u Evroligi, ne dopada mi se spor FIBA i Evrolige, kao ni zatvorenost Evrolige (11. klubova koji imaju desetogodišnji ugovor). Time je razbijena evropska košarka, pošto je devalviran značaj nacionalnih prvenstava i smatram da to nije dobro za evropsku „kraljicu igara“.
Sukob FIBA i Evrolige
Da li je košarka generalno u krizi? Počev od ogromnog broja skoro besmislenih utakmica u NBA, amerikanizacije evropskih takmičenja, imamo sukob FIBA i Evrolige. Kao da se stvara ambijent gde je novac bitniji od samog nadmetanja?
– Duh liberalnog kapitalizma je postao dominantan u sportu, pa i u košarci. NBA je ogroman biznis, ne poznajem ga dovoljno da bih to komentarisao, ali se širi broj klubova koji igraju to takmičenje da bi se povećalo tržište. Oni, takođe, žele da pod njihovom kontrolom ostane što veći broj košarkaša, koji trenutno nisu u NBA, koji su završili univerzitet, i nisu našli mesto tamo. Uslovi igranja i života u NBA su nešto što je za nas nezamislivo. Košarkaši dobijaju i ogromnu penziju koja im omogućava bezbedan život i po završetku karijere. NBA usisava evropske talente i pre nego što su se razvili do granice da mogu tamo da igraju. Jokić i Dončić su izuzeci koji potvrđuju pravilo. Mnogi od njih finansijski prođu solidno, ali propadnu kao igrači, ne razviju se u skladu sa svojim talentom. Druga stvar, pre dve decenije je došlo do promene registracionog pravilnika u FIBA. Od tada praktično košarkaš sa 18 godina ne mora da potpiše ugovor u klubu gde je imao ugovor o stipendiranju, gde je igrao za mlađe kategorije i gde je postao punoletan, nego uz određeno obeštećenje, koje nije veliko, može da ode u drugu sredinu.
Vujošević ima dodatno objašnjenje:
– Čak i pre toga je moguće da mlađi promene klub ukoliko promene mesto boravka. Recimo, ukoliko roditelji promene posao i mesto boravka. To se često zloupotrebljava, pa se konstruiše situacija da recimo otac dobija posao u drugoj zemlji, ne zato što je veliki stručnjak, nego da bi se stvorili uslovi da neki klinac ode. Veliki broj talentovanih mladića je pre 15. godine otišao iz Srbije zbog takvog registracionog pravilnika. To demotiviše klubove da se bave ozbiljnom proizvodnjom igrača. Sponzori, takođe, traže instant rezultat. Sve u svemu, rekao bih da je evropska košarka u krizi, koja će proizvesti još veću krizu. Kumulativno, to proizvodi situaciju da mladi evropski igrači idu iz Evrope, a dobri američki košarkaši ne dolaze na Stari kontinent.
Štap i šargarepa
Sećam se predavanja, gde ste na veoma ilustrativan način objasnili to kako po Vašem mišljenju treba da funkcioniše tim. Pričali ste da ako recimo jedan igrač vredi dva poena, a drugi tri, da ne bude zbir prosto pet, već da se on uvećava na osam ili devet putem kvaliteta njihove saradnje. Kako ste to uspevali? Da li ste implementirali princip „štapa i šargarepe“?
– Naravno. Teško je izazvati saradnju kod ljudi generalno, ne samo u košarci, bez prisile. Jer, u principu, u početku normalan čovek sarađuje sa članom svoga tima, bio on sportski, poslovni ili bilo koje druge vrste. Već u sledećoj situaciji se, pak, ponaša onako kako se ovaj drugi član tima ponašao prema njemu u prethodnoj situaciji. Tako da se ta saradnja izaziva i „štapom i šargarepom“, ne samo jednim, i ne samo drugim. Potrebna je prisila, ali moraju da budu tu i priče i primeri i korekcije. To je proces koji traje i tokom i posle treninga.
Kokoškov uzalud „potrošen“
Pre osam ili devet godina, pojavio se snimak na kome su nekadašnji Vaši učenici Boris Dalo i Žofri Lovernj, kada su Vas videli kako ulazite u svlačionicu, stišavali ostale saigrače. Da li je koncetracija moći i autoriteta u rukama trenera preduslov za uspeh tima? Čini se da Igor Kokoškov to nije bio u reprezentaciji prošle godine?
– Najveća funkcija u košarci je igrač sa velikim I! Kao, recimo Majkl Džordan. Ali, ni Džordan nije osvajao titule dok nije došao Fil Džekson. Trener je veoma važna funkcija. Nije bitnija od igrača, ali kada je u pitanju formiranje tima, veoma je važna uloga trenera. On mora da ima autoritet, da ga igrači poštuju, ali ne sme da misli da je bitniji od košarkaša i igre. Što se tiče Kokoškova, on je osvojio evropsko zlato sa Slovenijom, Gruziju je uspešno vodio, odličan je trener, ali je ovde bio u specifičnoj situaciji i to je to. To je propuštena prilika i za njega i za savez. Žao mi je što je to tako.
Teško do petorke
Kada biste pravili idealnu petorku od igrača koje ste trenirali, kako bi ona izgledala?
– Prvo, mislim da nije korektno porediti košarkaše iz različitih epoha, jer su okolnosti bile drugačije. Ono što mogu da kažem da od igrača koje sam imao na raspolaganju prvu petorku bi činili Đorđević, Danilović, Paspalj, Divac i Peković.
Ima mnogo naslednika
Nedavno ste pravili klasifikaciju trenera, po kojoj postoje oni koji stvaraju, oni koji koriste i oni koji ruše. Shodno dugogodišnjem radu sa mladima, spadate u tu prvu kategoriju. Vidite li među mladim trenerima nekoga ko bi mogao da bude taj idejni, konceptualni naslednik Duška Vujoševića?
– Vlada Jovanović iz Mege ima autentičnost i proizvod je Partizanove škole iz vremena dok sam ja vodio tim. Pojavljuju se i drugi. Stefanović iz FMP-a pokazuje i smisao i talenat za taj posao, do sada je dobro vodio ekipu. Marinović iz Borca ima talenat za trenera, ličnost i stav. Ima dobrih mladih trenera.
Obožava da čita
Volite da čitate, imate li preporuku neke knjige i za naše čitaoce?
– Preporučujem Fromovu „Anatomiju ljudske destruktivnosti“, a od poezije, Konstantina Kavafisa i našu mladu Radmilu Petković sa zbirkom „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“. Od beletristike, neka bude Đorđe Lebović i knjiga „Semper idem“, a može i „Aleksandrijski kvartet“, Lorensa Darela.
